U davna vremena kraj jedne od mnogobrojnih pagoda u Paganu stajahu ogromna klešta. Tu su carske sudije obično dovodile parničare i svaka od zavađenih strana morala je da da izjavu držeći gurnuvši ruku u otvorena klešta. Kad god bi neko slagao, klešta bi mu odmah jako stegla ruke. Zbog toga nesta u zemlji varalica i lopova a sudije su, nemajući nikakva posla, živeli u potpunom miru. Neki trgovac, jedan od mnogobrojnih pokrovitelja manastira blagoslovenog Bude, pođe na dalek put, a zlato ostavi na čuvanje monahu koji beše snabdevač svoga manastira. Kad se zlato nađe u monahovim rukama, on odluči da se više ne rastane od njega. Dugo je lupao glavu kako da prevari trgovca i još - što je teže - i klesta. Na kraju mu pade na pamet izvrsna misao. Rastopi zlato, pa ga tako žitko uli u šupalj štap. Trgovac se uskoro vrati u Pagan i zatraži svoje zlato, a monah odgovori da mu ga je već dao. Trgovac ga predade sudu, a sudija dovede parničare pred klešta. Držeći klešta u rukama, trgovac izjavi:

-  Tvrdim da sam dao zlato ovom monahu na čuvanje, a isto tako tvrdim da mi ga on nije vratio. Narod sa nestrpljenjem gledaše u klešta, ali se klešta ne pokrenuše. Tada, oslanjajući se na svoj štap, izađe monah.

-  Pridrži mi, prijatelju, štap dok mi ruke budu u kleštima - reče on trgovcu.

Ništa ne sumnjajući, trgovac uze štap, a monah izjavi:

-  Tvrdim da sam uzeo zlato na čuvanje, ali tvrdim i to da sam ga vratio i da se sada nalazi kod vlasnika. Sa iščekivanjem su svi gledali u klešta, ali ona se, kao i prvi put, nisu pokrenula. Sudija se zaprepasti a narod povika:

-  Klešta više ne vrede! ... Jedan od njih je lopov! ... Gde je istina?

 I ljudi počeše da se rugaju kleštima. Međutim, sudija je, razmišljajući, otkrio monahovo lukavstvo. Trgovac dobi natrag svoje zlato a monaha kazniše. Ali posle ovog događaja klešta kao da se naljutiše na ljude, pa prestadoše da im pomažu pri suđenju. I više nikada ne stežu ruke onima koji se tuže, pa čak ni ako zaista lažu.

Burmanska narodna priča