Nečega ima što ne voli zid,
što čini da se smrznuto tlo pod njim izdigne,
i rasipa gornje kamenove na suncu;
i pravi pukotine da čak dvojica prođu uporedo.
Šta naprave lovci to je nešto drugo:
bivao sam iza njih i popravljao
tamo gde ni kamen na kamenu ne bi ostavili,
ali bi uspeli to da se zec iz skrovišta istera,
da se udovolji psima što tu laju. Mislim pukotine,
niko nije video da se stvaraju niti čuo da se stvaraju,
ali u proleće u vreme popravke, tu ih pronađemo.
Dam na znanje mom komšiji iza brda;
pa se nađemo po danu da prođemo duž međe
i između nas još jednom uspostavimo zid.
Zid ostaje između nas kako se pomeramo.
Svakom idu kamenovi kako su kome pali.
I neki su kao vekne a neki toliko maltene kugle
da moramo da ih uravnotežavamo uz bajanje:
‘ostani gde si leđa dok ne okrenemo!’
Sve prste izgrubimo baveći se njima.
Eh, tek još jedna igra da se napolju igra,
sa po igračem na obe strane. I nimalo više od toga:
tamo gde zid jeste nama ne treba:
kod njega samo borovi a kod mene voćnjak jabuka.
Moje jabuke se nikada neće naći preko
da jedu šišarke ispod njegovih borova, kažem mu.
Samo veli, ‘dobra ograda, dobre i komšije‘.
U meni u proleće proradi nestašluk, pa se pitam
da li bih mogao da mu ubacim u glavu nešto:
‘zašto su dobre i komšije? Zar nije
to gde ima krava? Ali ovde nema krava.
Ja pre nego da napravim zid video bih da znam
šta to ograđujem zidom ili ne dam zidom,
i o koga ću se time ogrešiti.
Nečega ima što ne voli zid,
što hoće da ga sruši‘. Mogu da mu kažem ‘patuljci‘,
ali nisu to baš patuljci, a i radije bih
da on to sam kaže. Gledam ga tamo
gde donosi po kamen držeći ga čvrsto pri vrhu
u svakoj ruci, kao oboružani starokameni divljak.
Kreće se kroz tamu kako se to meni čini,
ne tek od šume i sena drveća.
Neće da odustane od poslovice svoga oca,
i voli što je se tako prigodno dosetio
veli ponovo, ‘dobra ograda, dobre i komšije‘.

Robert Frost (1874-1963), preveo sa engleskog: Lj. Miljačić