Ulegnut u jari, nepomično sniva
Crven pesak golem ko pučina prava.
Talasanje mrtvo vidik ispunjava,
Pun bakarne pare, gde čovek prebiva.

Šum i život mrtvi. Sit lav spokoj ima
U dubokoj špilji koju beskraj krije,
A žirafa s plavog vrela vodu pije,
Tamo ispod urmi, znanih panterima.

Ni tice ijedne da krilima reže
Gust vazduh po kojem žeško sunce brodi;
Katkad, kakva boa, u snu što joj godi
Leđa sva u sjajnoj krljušti proteže.

Tako prostor plamti u nebeskom sjaju.
Al, dok sve u tužnoj samoći se stani,
Slonovi rapavi, putnici lagani,
Kroz pustinju idu svome zavičaju.

Sa ruba vidika, ko gomila tmurna
Stižu; prašina se za njima koluta,
Vidiš gde se drže najprečega puta:
Ruši hrpe peska noga im sigurna.

Ispucala tela, ko dub od sto leta,
Onaj čelni – stari vođ im je u svemu;
Glave kao stena. Kičme luk na njemu
Ugiba se moćno od svakoga kreta.

Ne stajuć, ne žureć duž puta dugoga,
On izvesnom kraju vodi družbu prašnu;
I dubeć za sobom brazdu pozamašnu,
Div hadžije prate patrijarha svoga.

Lepezastog uva, sklopljenoga oka,
Pale surle, idu. Trbuh parom bije,
Znoj, kroz plamni vazduh, pušeć im se vije;
Oko njih se slegla mušica žestoka.

Ali, šta žeđ im smeta i zlih muva sila,
I sunce što crnu grbaču im žari?
Oni, iduć, sniju svoj zavičaj stari,
Šumu smokvi koja hladom ih je krila.

I reku poteklu sa gorskoga vrha,
Gde golemi nilski konj mučući pliva,
Gde će, kad zasija mesečina živa,
Sići da žeđ tole, dok se trska krha.

Tako, tromi, hrabri, idu kroz tišinu
Po beskrajnom pesku poput crte crne;
A pustinja opet mirom se ogrne
Kad putnici teški sa vidika minu.

Lekont de Lil (1818-1894) (prepev: V. Košutić)