Oblaci nebeski, večni putnici,
stepom azurnom, u lancu bisernu
plovite, ko ja izgnanici,
s voljenog severa u zemlju južnu.

Sa trubama i bubnjevima, evo ja dolazim sa snažnom muzikom;
ja ne udaram marševe samo priznatim pobednicima,
ja ih udaram i pobeđenim i pobijenim.

Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

Hiljadu zvukova čuh u one sate
dok sedeh u gaju oslonjen o brest,
u slatkom stanju kad misli nam prijatne
neprijatne misli donose u svest.

I rastu deca, očiju dubokih,
i bezazlena porastu i mru,
i svi se ljudi kreću njinim putem.