Opet moj dubok život glasno huči,
Kao da šire korito mu biva,
Svaka se slika sve više otkriva,
svaki mi predmet sve prisnije zvuči.

Ne preobraćaj.
Pusti ga da ide njegovim putem.
Ne daj se preobratiti.
Ti moraš da ideš svojim putem.

Na oskoruši
kita plamena.
Lišće padalo.
Ja sam rođena.

Obruči su odasvud civilizaciju stisli,
držeć je pod zakonima, smirenu, uz obmane svestrane;
jer čovekov je život u misli;

Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Čas ko ljuta zver zavije,
Zaplače ko dete čas.