Nada postoji, zato ja postojim.
Bezbrojna osujećenja nisu me zastrašila.

Preda mnom se prostire veliko more mira.
Kormilaru, okreni na pučinu.
Ti ćeš biti moj besmrtni drug -
uzmi me, uzmi me u naručje.

Opada lišće, ko da iz daljina
pada, uz opor i odričan let,
kao da venu sred nebeskih tmina
daleke bašte. 

S onu stranu govora i uma,
U reku večno blistave svetlosti
Moje srca zaranja...

Sve to ne zavisi od mene.

Setim se kako beše lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.

I, vidiš, to, uteši me.