Bura maglom nebo krije,
Vihorova mrsi vlas,
Čas ko ljuta zver zavije,
Zaplače ko dete čas.

Nada postoji, zato ja postojim.
Bezbrojna osujećenja nisu me zastrašila.

Preda mnom se prostire veliko more mira.
Kormilaru, okreni na pučinu.
Ti ćeš biti moj besmrtni drug -
uzmi me, uzmi me u naručje.

Opada lišće, ko da iz daljina
pada, uz opor i odričan let,
kao da venu sred nebeskih tmina
daleke bašte. 

S onu stranu govora i uma,
U reku večno blistave svetlosti
Moje srca zaranja...