Uz plavet rešetke, prelja savijena.
Vrtom raspevanim trepti stablo svako;
Nju zaneo zuk je staroga vretena.

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Nisam više naivni kupac
Suve, jalove intelektualne šljake.
Kupovaću samo
Treperave vizije smaragdnog Onostranog.

Ulegnut u jari, nepomično sniva
Crven pesak golem ko pučina prava.
Talasanje mrtvo vidik ispunjava,
Pun bakarne pare, gde čovek prebiva.
 

Kad pred mrak nad zimskim tlom
razlegne se zvona jeka,
mnoge sto zastrven čeka,
pripravan ih čeka dom.