Kako je surov bio i bez osećaja
ko je prvi izumeo strašni mač!
Otad su u rodu ljudskom ubistva i bitke.
Otada kraći put vodi u strašnu smrt.
Ništa on, nesrećnik, nije bio kriv.
Mi smo krivi,
jer smo upotrebili oružje
za našu sopstvenu propast.
On nam je oružje dao za divlje zveri.
Krivo je to zlato koje obogaćuje.
Ratova nije bilo
kad je pred jelom stajala bukova čaša.
Ni tvrđava, ni bedema nije bilo.
Pastir je bezbrižno spavao
među ovcama različitog runa.
Da sam tad živeo, Valgije,
ne bih znao za strašno oružje
niti bih srepeći u srcu
slušao zvuk trube.
Sada me vuku u rat
i možda već neki neprijatelj nosi strelu
koja će se zabosti u moja prsa.
Ali vi, Lari mojih otaca, spasite me,
vi koji ste me očuvali
kad sam kao mališan
trčkarao tamo-amo pred vašim nogama.
Ne stidite se
što ste načinjeni od starog drveta!
To je zbog toga što se nalazite
u staroj kući moga dede.
Bolje su ljudi ispunjavali obećanja
kad je bog od drveta u siromašnom odelu
stajao u malom hramu.
Ovde su ga stišavali
bilo što su mu žrtvovali grozd,
bilo što su mu kitili svetu kosu vencem od klasa.
A neko posle uslišene molitve
sam je donosio kolače za žrtvu
a posle njega mala kći čisto saće meda.
Odagnajte od mene, Lari, bakarne strele!
A po seoskom običaju
žrtva će vam biti svinja iz punog svinjca!
Ovu žrtvu vršiću ja u čistom odelu
i s mirtom koja krasi moju glavu
nosiću korpu okićenu mirtom.
Tako izgledaću ja, o Lari!
Drugi neka bude hrabar u borbi
i neka ubija vođe neprijateljske
uz naklonost Marsa,
da bi mogao vojnik, dok pijem,
da mi priča o svojim podvizima
i da crta vinom svoj logor na stolu.
Kakva je ludost u ratu dozivati strašnu smrt!
Ona nam nad glavom lebdi,
i tajno dolazi tihim hodom.
U donjem svetu nema zasejanih polja
niti dobro obrađenog vinograda,
već je tu strašni Kerber
i ružni brodar reke Stiga.
Tu izgrebanih obraza i spržene kose luta
bleda gomila oko mračnih jezera.
Koliko je dostojniji pohvale onaj
koga je zatekla troma starost
među svojom decom u maloj kolibi!
On sam čuva svoje ovce, a njegov sin svoju jagnjad.
Njegova žena umornom mužu sprema toplu vodu.
Neka takvu starost dočekam ja!
Neka mi se belela seda kosa na glavi!
I neka mi bude dopušteno
da kao starac pričam
događaje iz starog vremena!
Međutim, neka mir oplodi naša polja!
Pun blagodeti, mir, volove koji će orati
doveo je prvi pod krivi jaram.
Mir je odnegovao vinovu lozu
i sakupio sok od grožđa
da bi očev krčag darivao sinu vina.
U miru motika i plug uživaju ugled,
dok grozno oružje grubog vojnika
rđa izjeda u mračnom uglu.
Seljak se pijan vozi kolima kući
sa ženom i decom iz šume.
Ali tada se raspale Venerini ratovi.
Žena plače!
Kosa joj je raščupana,
vrata su joj razbijena!
Suze joj kvase izubijane nežne obraze!
Ali pobednik i sam plače
i pored trijumfa svojih ludih ruku!
A vragolasti Amor zameće kavgu pakosnim rečima
i sedi ravnodušno između dva srdita borca.
Ah, srce ima od kamena i gvožđa
ko god svoju draganu tuče!
On skida s neba bogove.
Neka se zadovolji da joj cepa lako odelo
koje pokriva njeno telo!
Zar mu nije dosta
da rasplete njenu ukrašenu kosu
Zar mu nije dosta
što joj teku suze?
Koliko je srećan onaj
koji može svojim gnevom
da izazove suze
kod svoje nežne prijateljice!
Neka nosi štit i kolac
ko god ima svirepe ruke!
Neka bude daleko od nežne Venere!
Dođi nam, blagodetni miru!
Dođi nam s klasom u ruci!
Dopusti da teku pred tobom
plodovi iz tvoje bele haljine!
Albije Tibul (54-19. p. n. e., prevod: M. Atanasijević)