U ono doba mladog ljeta, kada
pod Vodenjakom sunce grije vlasi
i vidno već duljina noći pada,

O moj Bože okrutnog li boja!
Dva čoveka otkrivam u sebi.
Jedan, ljubav gajeć prema Tebi,
vernom srcu pruža mi spokoja.
Drugi, srdit na rešenja Tvoja,
na Tvoj zakon pobunio sve bi.

U svojoj mladosti nisam se slagao s ljudima,
Po prirodi sam ljubitelj brda i planina.
Greškom sam upao u  klopku svetskog blata,
I tako trideset godina.

Tako, treba da svladamo
ovu našu ćud opaku,
pomamu i čežnju svaku,
jer zapravo mi sanjamo.

Ti koji pročitaš moj kam,
možda si hodio do zvezda
i vratio se,
jer tam i neima ništa do ponovo ti sam.