U ono doba mladog ljeta, kada
pod Vodenjakom sunce grije vlasi
i vidno već duljina noći pada,

Onaj ko svet je ovaj voleo
Samo je bolove mučne požnjeo...

O moj Bože okrutnog li boja!
Dva čoveka otkrivam u sebi.
Jedan, ljubav gajeć prema Tebi,
vernom srcu pruža mi spokoja.
Drugi, srdit na rešenja Tvoja,
na Tvoj zakon pobunio sve bi.

Neće biti srećan mnogo
ko na sreću gleda strogo,
ko je meri sa svih strana
i nalazi sreći mana.
 

U svojoj mladosti nisam se slagao s ljudima,
Po prirodi sam ljubitelj brda i planina.
Greškom sam upao u  klopku svetskog blata,
I tako trideset godina.