“Nada” je jedna pernata stvar –
što se smestila pod dušin svod –
i peva nekakvu pesmu bez teksta –
i nikad ne prestaje – šta god –

Ej, kako brzo izmiču nam leta,
Nevinost njihov ne zadrža tok,
glavu od belog ne sačuva cveta,
ni da se produži ljute smrti rok...

Nečega ima što ne voli zid,
što čini da se smrznuto tlo pod njim izdigne,
i rasipa gornje kamenove na suncu;
i pravi pukotine da čak dvojica prođu uporedo.
Šta naprave lovci to je nešto drugo:

Koja biljka nije požutela?
   Kojeg dana pohod ne činimo?
Koji čovek dosad nije pozvan
   u odbranu četiri granice?

Ja nisam niko! Ko ste vi?    
Da nisi - niko - i ti?