U ono doba mladog ljeta, kada
pod Vodenjakom sunce grije vlasi
i vidno već duljina noći pada,

Ostajte ovdje!...Sunce tuđeg neba,
Neće vas grijat kô što ovo grije;
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.

O moj Bože okrutnog li boja!
Dva čoveka otkrivam u sebi.
Jedan, ljubav gajeć prema Tebi,
vernom srcu pruža mi spokoja.
Drugi, srdit na rešenja Tvoja,
na Tvoj zakon pobunio sve bi.

Ako možeš da sačuvaš razum, kada ga oko tebe
Gube i osuđuju te,
Ako možeš da sačuvaš veru u sebe, kad sumnjaju u tebe,
Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju.
Ako možeš da čekaš, a da se ne zamaraš čekajući,
Ili da budeš žrtva laži, a da sam ne upadneš u laž.
Ili da te mrze, a da sam ne daš maha mržnji
I da ne izgledaš, u očima sveta suviše dobar,
Ni tvoje reči suviše mudre.

U svojoj mladosti nisam se slagao s ljudima,
Po prirodi sam ljubitelj brda i planina.
Greškom sam upao u  klopku svetskog blata,
I tako trideset godina.