Smejem se kad čujem da je riba u vodi žedna,
zar ne vidiš da je onaj Stvarni u domu tvom,
a ti od šume do šume, neumorno lutaš!

Sa trubama i bubnjevima, evo ja dolazim sa snažnom muzikom;
ja ne udaram marševe samo priznatim pobednicima,
ja ih udaram i pobeđenim i pobijenim.

Kako kada na praznik da polje vidi
Izlazi ratar, izjutra, posle vrele
Noći iz koje munje osvežavajuće
Padahu stalno, a daljinom još tutnji grom,
Među obale svoje opet ulazi reka,
Svežinom tle se zeleni...

Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

Čemu lepota i šta znače
slava, bogatstvo, te palače,
kad Smrt nam stoji u zaleđu,
jer ona ima brojne pomagače,
jer ona svojom šakom tače
sve što nam osta u nasleđu?