Opada lišće, ko da iz daljina
pada, uz opor i odričan let,
kao da venu sred nebeskih tmina
daleke bašte. 

Crte su života različite širom,
Na rubove gora i na staze liče.
Šta smo, bog neki tamo dopuniće
Možda skladom, večnom nagradom i mirom.

Fridrih Helderlin (1770-1843)

S onu stranu govora i uma,
U reku večno blistave svetlosti
Moje srca zaranja...

Živiš samo dvaput:
Kada se rodiš
I kad pogledaš u lice smrti.

Macuo Bašo (1644-1694)

Sve to ne zavisi od mene.

Setim se kako beše lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.

I, vidiš, to, uteši me.