Sve to ne zavisi od mene.

Setim se kako beše lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.

I, vidiš, to, uteši me.

U zle dane dođe pesnik
bolje dane da sagleda.
Sanjanog je sveta vesnik;
ovde stoji, drugde gleda.

Vama - ko u mrtvom gradu svom živ osta -
velim: Smilujte se najzad sebi sami,
nek vas rat nikad više ne namami -
ko da dosadašnjih nije bilo dosta:
preklinjem vas, sebi smilujte se sami!

Žagor stade. Već sam usred bine.
O dovratak naslonjen: ja lovim
u odjeku nekom iz dubine
Šta će biti sa životom ovim.

Ustaću i otići, otići na Inisfri,
i tamo kolibu dići od gline i pruća, znam;
gajiću leje pasulja, i košnice imaću tri,
i živeću srećan i sam.