U školi je bilo teško, jer je učitelj bio veoma strog. Sjao Liu je trebalo da najpre izuči “Troslovije”, knjigu čiji je svaki red bio od tri reči. Knjiga je bila napisana starinskim jezikom, pa su reči bile nerazumljive i teške deci. Učitelj je čitao kao pop i tražio od svojih učenika da i oni tako čitaju. Bambusov prut je bio uvek u pripravnosti.
Deca su se strašno bojala pruta, pa su, putujući od kuće do škole i obratno, stalno ponavljala ono što su toga dana učila.
Jednom tako, vraćajući se iz škole, i ponavljajući po deseti put stihove, Sjao Liu ugleda pored puta zmijino jaje. Podiže ga pažljivo, stavi pod pazuho i ponese kući. Kod kuće napravi Sjao Liu sanduče od jelovog drveta i stavi u njega nađeno jaje.
Kroz nekoliko dana iz jajeta se izleže zmijica. Bila je lepa i dečak odluči da se nikad ne rastane od nje. Prozva je Šan Je.
Vraćajući se kući, dečak je uvek trčao k sandučiću, da nahrani svoju ljubimicu.
Kad Šan Je malo poodraste, Sjao Liu je nauči da izlazi iz sandučića. Sada je Šan Je svako jutro, kad je dečak polazio u školu, izlazila iz svog sandučića i dugo ga pratila pogledom.
Kada se Sjao Liu vraćao kući, još izdaleka je zviždukom dozivao svoju ljubimicu i ona je na taj zvižduk, odmah, ma gde da se nalazila, izlazila u susret dečaku.
Jednom u to selo dođe carski činovnik. On je prikupljao porez, pa idući od kuće do kuće, dođe u udovičinu kuću.
Taj je činovnik bio poznat po tome što se hvalio da iz kuće ne izlazi dok ne dobije nešto za carsku blagajnu.
Udovica nije imala ništa što bi moglo da bude oporezovano, i upravo se činovnik spremao da napusti kuću, kad u nju veselo ulete dečak Sjao Liu. U susret mu izmile zmijica i poče da se mota oko njegovih nogu.
Činovnik se najpre iznenadi, a zatim obradova.
- Ženo - reče on - svaka životinja koja živi u kući ili u dvorištu i donosi svome gazdi bilo kakvu korist, računa se kao stoka i podleže oporezivanju.
- Ali zmija ne donosi baš nikakvu korist - izjavi udovica.
- Lažeš! Da ti ne donosi korist, ti je ne bi držala u kući. Sutra ćeš morato da platiš jedan srebrnjak - završi činovnik.
- Ali, gospodine činovniče - uzviknu žena kroz plač - srebrnjak nisam videla otkad je umro moj muž!
- Car je milostiv prema svojim podanicima. Ako nemaš srebrni novac, ti možeš da uplatiš sitnim bakarnim novcem - dodade činovnik i ode.
Udovica nije imala kud, već ode spahiji da potraži od njega novac, a za to je obećala da će idućeg leta dva meseca raditi u polju.
Kad se vrati kući, mati reče sinu:
- I sama sam zavolela Šan Je, ali ćemo morati da se rastanemo od nje.
Uzdahnu teško Sjao Liu, stavi zmijicu u slamni šešir i ode putićem koji je vodio ka podnožju planine. Stigavši tamo, iskopa duboku rupu i spusti u nju svoju Šan Je.
Zmija Šan Je je sada živela na slobodi. Sjao Liu je nije zaboravio. Svakodnevno je dolazio k njoj, hranio je i igrao se s njom.
Prolazili su dani. Sjao Liu je naučio napamat “Troslovije” i počeo je da uči “Četvoroslovije”, knjigu prepunu raznih mudrosti, od kojih je dečaku pucala glava. Savlada Sjao li i tu knjigu i niz drugih, takođe debelih knjiga.
Odraste dečak u mladića, a zmijica u veliku zmiju.
Jednog dana, učitelj reče Sjao Liu:
- Nemam više čemu da te učim. Sada možeš da ideš u grad i da položiš ispit za mlađeg činovnika.
Sjao Liu se uputi u grad sa malom torbicom i velikom nadom.
Dugo je čekala Šan Je svog gospodara, ali njega nije bilo. Gladna, tako izađe na put i ujede debelog trgovca koji je prolazio tuda idući na vašar.
Kroz nekolio dana zmija opet, izgladnela, izađe na put i ujede drugog prolaznika.
Ubrzo se proču da u podnožju planine, pored puta, živi po prolaznike opasno čudovište.
Prošao je i treći mesec, a Sjao Liuu nije ništa polazilo za rukom u gradu.
Razumljivo je. Bez novca se ništa ne može postići, a Sjao Liu nije imao ni prebijene pare.
Vrati se Sjao Liu svojoj kući sa još lakšom torbicom i sasvim bez nade.
Na seoskom trgu spazi on gomilu ljudi. Kad se približi, ču carsku naredbu, koja je glasila:
”Do visokih ušiju vladara ovog carstva došla je vest da na zapadnom delu puta živi čudovište koje proždire ljude. Onom ko ubije to čudovište, car će pokloniti brzonogog konja iz svoje konjušnice i zaposliće ga na svom dvoru”.
Tri meseca je Sjao Liu jurio za svojom srećom, kao za pticom Feniks, i nije mogao da dohvati nijedno njeno perce, a sada mu je, eto, sreća pošla u susret.
Odmah shvati šta treba da radi. Progura se najpre kroz gomilu do seoskog kmeta i reče:
- Pogledaj me i zapamti dobro moje ima. Zovem se Sjao Liu. Od sutrašnjeg dana vest o čudovištu neće uznemiravati nikoga.
I mladić ne htede da gubi vreme uludo. Uze hranu i pođe zapadnom stranom puta. Kada dođe do mesta gde živi zmija, poče da se okreće. Odjednom, ispuzi do njegovih nogu ogromna zmija iz obližnjeg žbuna, i otvorivši svoju čeljust, baci se na njega. Sjao Liu se ne uplaši, već joj, pruživši hranu, reče:
- Šan je, zar me ne poznaješ?
Samo što ču glas gospodara, zmija leže pored njegovih nogu i, baš kao u stara vremena, protrlja glavu o njegova kolena.
Nahrani je on, pomilova, a onda joj naredi da pođe za njim.
Pređoše jednu planinu, pa drugu, a za trećom se ukaza dolina obrasla gustom šumom. Tu se slobodno kretalo mnoštvo zveri, jer je ljudska noga tu retko stupala.
- Živi ovde, Šan Je - reče Sjao Liu - u ovoj dolini ćeš naći mnogo divljači i nećeš imati potrebu da napadaš ljude.
Sjao Liu je ispunio svoje obećanje. Putnici su bez ikakve bojazni mogli da se kreću zapadnim delom puta u bilo koje vreme.
Ispunio je svoje obećanje i car. Sjao Liu je sada živeo na carskom dvoru. Nosio je uniformu izvezenu svilom sa kićankama i nikada nije išao pešice. Radio je važan posao. Kontrolisao je pravilnost izvođenja cermonija na carskom dvoru. Brzo Sjao Liu zaboravi na nedavno siromaštvo, na kućicu u kojoj je proveo detinjstvo i mladost. Čak je i na majku zaboravio.
Svakog dana postajao je sve tvrđeg srca.
Jednom se njegovi zemljaci osmeliše i dođoše k njemu da ga zamole za zaštitu od carskih činovnika, ali on istog časa naredi da ih oteraju.
Majka je već bila umrla od tuge za sinom.
Sjao Liu je imao sve o čemu je nekad maštao. Samo jedna želja nije nikako mogla da mu se ispuni.
Želeo je da se oženi devojkom iz bolje porodice. Međutim, oni iz boljih porodica su odbijali da se orode sa njim, jer su svi koji su ga okruživali znali da mu je poreklo bilo prosto.
Najmanje je želeo da se orodi sa njim prvi ministar, koji nikada nije propuštao priliku da sabesedniku kaže kako je njegovo sopstveno poreklo starije od Kineskog zida.
Pa ipak, kao što ponekad biva, nesreća jednog donosi sreću drugom.
Prvi ministar je imao ljubimicu kći, nežnu lepoticu, koja se teško razbolela. Dvorski lekari su je lečili i akupunkturom, svu su je srebrnim iglama izboli, i raznim travama, ali ni koren žen šen ni druge trave ne pomogoše bolesnoj devojci. Naprotiv, bivalo joj je svakim danom sve teže.
Gledajući svoju kćer i sam ministar je postajao svakim danom sve bleđi. Jednom je tako sedeo pored postelje svoje kćeri, i da bi je utešio, počeo joj je pričati kako je u mladosti i sam bio teško bolestan, i kako ga je brzo izlečio njegov stari lekad po imenu... po imenu...
Tri dana nije išao na dužnost, prisećajući se imena lekara koji ga je izlečio! Najzad se seti. Istog trenutka posla ministar dvorske sluge po mudrog lekara.
Stiže lekar, pregleda devojku i reče:
- Vaša kći može ozdraviti samo ako uzme lek koji je spravljen od desnog oka žive zmije.
Dugo je prvi ministar mislio šta da radi. I naravno, uradi na kraju ono što bi uradili svi ljudi tako poznatog roda.
Objavi po celom carstvu da će mu onaj ko mu bude doneo desno oko žive zmije postati zet.
Čuvši za to, Sjao Liu shvati odmah da je nesreća prvog ministra prilika da se on usreći.
Istog dana, uputi se u dolinu u kojoj je nekad ostavio nahranjenu zmiju. Put do tog mesta bio je težak, naročito za onog ko se odvikao da ide pešice, čak i po ravnom, a kamo li po gudurama. Pa ipak, Sjao Liu je išao ne zaustavljajući se.
Svaki put kad bi preko tankog đona osetio oštro kamenje, pomislio bi na nagradu koja ga očekuje u Pekingu i to kamenje je postajalo mekše.
Kada se sasvim približio dolini, istog trenutka iz gustog žbuna se pojavi Šan Je, kraj njegovih nogu.
- Šan Je, ja sam te hranio - reče Sjao Liu. - Sada je došlo vreme da ti meni pomogneš. Pružila mi se prilika da postanem zet prvog ministra. Ja to mnogo želim, ali da bih to postigao, treba da mi dozvoliš da ti izvadim desno oko.
Zmija ispruži glavu i prinese mu desno oko.
Vraćajući se, išao je lako, možda zato što je u kutijici od nefrita nosio oko žive zmije. Kutijicu je veoma pažljivo nosio u desnom rukavu.
Stari lekar uze iz ruku Sjao Lia kutijicu i reče:
- Ljudi se boje zmija, jer ih njihov otrov ubija. Ali, ljudi ne znaju da zmija ima čudna svojstva. Desno oko žive zmije leči ljude od teških bolesti, a levo oko žive zmije može čoveku da ispuni svaku želju.
Doktor pripremi lek, dade ga devojci, i ona tog trenutka ustade iz postelje.
Vrlo brzo, prvi ministar napravi raskošnu svadbu. Tako se ispuni jedna velika želja Sjao Liua.
Tri godine on požive srećno, a onda mu umre tast, carev prvi ministar.
Car se povuče da u miru razmisli i odluči koga će postaviti za novog ministra.
Tada se u srcu Sjao Liua rasplamsa nova želja, koja poče da ga nagriza kao žižak drvo.
- Moram postati ministar - govorio je on sebi, ali nije znao kako. Razmišljajući tako, seti se šta je lekar rekao za levo oko žive zmije, kad je uzimao desno.
- Da, lekar je rekao da levo oko ima čudesnu moć, kojom može čoveku da ispuni svaku želju - ponavljao je Sjao Liu.
Ne oklevajući ni časa, uputi se u planine, i kada pronađe Šan Je, zatraži od nje njeno levo oko.
Stari lekar je govorio istinu, jer istog časa kada je Sjao Liu popio napitak spravljen od zmijinog levog oka, car odluči da prvi ministar bude Sjao Liu.
I tako Sjao Liu postade najvažnija ličnost u carstvu, ako se ne računa sam car.
Prošle su još tri godine. I jednom u to carstvo dođoše izaslanici iz dalekih zemalja. Jedan od njih ispriča caru, pored ostalog, da se u njihovom carstvu veruje da će onaj ko pojede srce žive zmije živeti tačno sto godina.
Čuvši ovo, car odmah pozva svoje ministre i naredi im, da kako znaju i umeju, donesu srce žive zmije, a nagrada će biti: pola carstva posle njegove smrti.
Takvo obećanje je car lako mogao da da, jer do njegove smrti, ako pojede srce žive zmije, treba da prođe mnogo vremena.
Ako se žižak uselio u drvo, ne možeš ga isterati, jer on neprestano pravi nove puteve do srca drveta.
Baš tako je i želja za vlašću sve dublje prodirala u srce Sjao Liua.
- Ako i poživi car sto godina, moći ću još sem svoje polovine, da zavladam i drugom polovinom carstva i da obučem žutu carsku odeždu izvezenu zlatnim zmajevima - mislio je Sjao Liu.
I krenu on i treći put zmiji u posetu.
Kad dođe u dolinu gde je živela Šan Je, Sjao Liu se oseti kao kod kuće. Međutim, Šan Je tek na treći zvižduk izađe, polako puzeći.
- Šan Je - reče Sjao Liu - treba mi tvoje živo srce da bih postao vladar carstva.
Šan Je jedva otvori usta. Sjao Liuu se učini da se ona nasmejala, ali se ipak uplaši i povuče natrag. Međutim, Šan Je je samo široko otvorila čeljust.
Sjao Liu priđe da kroz široko otvorenu čeljust izvadi zmijino srce, ali ovog puta Šan Je pojede svog gospodara.
Od tada niko više ništa nije čuo o prvom ministru, a u narodu i dan danas postoji izreka za čoveka koji mnogo želi: “Pazi da zmija, koja je pojela prvog ministra, ne proguta i tebe”.
kineska narodna priča