Jednom davno živeo je u podnožju planine siromašni seljak sa svojom starom majkom, udovicom. Imali su komad zemlje koji ih je hranio i živeli skromno, mirno i srećno.
Njihovom provincijom Šining vladao je tiranin koji je, iako je bio ratnik, kukavički zazirao od svega što je bilo povezano sa opadanjem zdravlja i snage. To ga je navelo da izda surov ukaz.  Čitavoj provinciji je naređeno da smesta pogube sve ostarele ljude. Bila su to varvarska vremena i običaj da se stari ostave da umru nije bio nepoznat. Siromašni seljak je voleo i poštovao svoju staru majku i to naređenje mu je srce ispunilo tugom. Ali niko i ne pomišlja da ne posluša naredbu guvernera, pa je uz mnoštvo dubokih i beznadežnih uzdaha mladić spremio nešto što se u to vreme smatralo najlepšim načinom da se umre.  
U zalazak sunca, kad je završio svoj dnevni posao, uzeo je malo braon pirinča koji je bio osnovna hrana siromašnih, skuvao ga, osušio i uvezao u maramu koju je okačio oko vrata zajedno sa tikvom napunjenom svežom vodom za piće. Potom je podigao svoju bedspomoćnu staru majku na leđa i uputio se na mučno putovanje uz planinu. Put je bio dug i strm; uski putić su presecele mnoge stazice koje su napravili lovci i drvoseče. Na nekim mestima one bi se skroz pobrkale, ali seljak nije obraćao pažnju. Ovaj ili onaj put, nije bitno. Išao je dalje, penjući se slepo naviše – sve više prema visokom, golom vrhu poznatom kao Obacujama, “planina za ostavljanje starih”.
Stara majka nije videla baš toliko loše da ne primeti kako joj sin skreće sa jedne staze na drugu i njeno srce puno ljubavi se uznemirilo. Njen sin nije znao dobro staze po toj planini, pa bi njegov povratak mogao da bude rizičan. Zato je ispružila ruke, otkidala grančice sa žbunja dok su prolazili, pa bi na svakih nekoliko koraka bacila na zemlju pregršt dok su se penjali. Tako je uski put koji je ostajao za njima bio obeležen pregrštima grančica. Na kraju su stigli na vrh. Umoran i bolna srca, mladić je nežno skinuo svoj teret i u tišini pripremio boravište, kao svoju poslednju dužnost prema voljenoj majci. Sakupio je opale borove iglice, napravio meko sedište i nežno spustio majku na njega. Namakao joj je postavljeni kaput na povijena ramena i sa suzama u očima i bolom u srcu poželeo zbogom.
Drhtavim glasom punim nesebične ljubavi, majka mu je dala poslednji savet: “Gledaj pažljivo, sine moj”, rekla je. “Planinski put je pun opasnosti. Gledaj pažljivo i sledi put koji je obeležen pregrštima grančica. One ćete odvesti istim putem nazad”. Sin se iznenađeno osvrte na put, a potom na jadne, stare ruke koje su bile sve izgrebane i umazane dok je iz ljubavi trgala grančice. Srce mu se slomilo i povikao je: “O uvažena majko, tvoja dobrota mi je slomila srce! Neću te ostaviti. Zajedno ćemo se vratiti putem obeleženim grančicama, i zajedno ćemo umreti!”
I opet je poneo svoj teret (sada mu je izgledao lak) i pohitao nazad putem, kroz senke i mesečinu, do kolibice u dolini. Ispod kuhinjskog poda bila je zatvorena ostava za hranu, skrivena od pogleda. Tu je sin sakrio majku, donoseći joj sve što joj treba, stalno pazeći i u strahu da je ne otkriju. Vreme je prolazilo i on je počeo da se oseća bezbedno. Tad guverner opet posla glasnike koji su nosili nerazumnu zapovest, očigledno namenjenu da naglasi njegovu moć. Zahtevao je da mu njegovi podanici poklone konopac od pepela.
Cela provincija se tresla od straha. Naređenje se moralo poslušati, a opet, ko je u Šiningu mogao da napravi konopac od pepela? Jedne večeri, u velikom jadu, sin ispriča novosti majci u njenom skrovištu. “Sačekaj”, rekla je. “Razmisliću. Razmisliću”. Narednog dana mu je rekla šta da uradi. “Napravi konopac od upletene slame”, rekla je. “Onda naređaj ravno kamenje, prostri konopac po njemu i spali ga po noći bez vetra”. Sin pozva sejlane, pa zajedno uradiše kako mu je rekla, a kad se plamen ugasio, na kamenju je, sa svim vlaknima i uplitanjima koja su se savršeno videla, ležao konopac od pepela.
Guverner je bio zadovoljan mladićevom dosetljivošću i silno ju je nahvalio, ali je zahtevao da zna gde je stekao svoju mudrost. “Avaj! Avaj!” zavapi seljlak, “istina se mora kazati” i sa dubokim poklonom ispriča svoju priču. Guverner ju je saslušao, a potom meditirao u tišini. Na kraju je podigao glavu. “Šiningu je potrebno nešto više nego što je samo snaga mladosti”, rekao je ozbiljno. “Ah, kako sam mogao da zaboravim poznatu izreku koja kaže: ‘Mudrost dolazi sa sedom kosom!’” Tog istog časa surovi zakon o starima je ukinut, a taj običaj prestao da se koristi tako davno, da su o njemu preostale samo legende.
 

Macuo Bašo (1644 – 1694)