Bio jednom jedan čamdžija koji beše veoma, veoma dobar. Svakoga dana je svojim čamcem prevozio putnike preko reke. Svi su ga voleli i svi su uživali dok su se njegovim čamcem prevozili sa jedne obale na drugu.
Jednog dana, jedan mladić priđe čamdžiji i reče: „Voleo bih da postanem tvoj učenik. Hteo bih da od tebe naučim veštine koje su potrebne da se bude čamdžija. Ti si veoma dobar, pa da li bi me, molim te, poučio?“
 

U davna vremena kraj jedne od mnogobrojnih pagoda u Paganu stajahu ogromna klešta. Tu su carske sudije obično dovodile parničare i svaka od zavađenih strana morala je da da izjavu držeći gurnuvši ruku u otvorena klešta. Kad god bi neko slagao, klešta bi mu odmah jako stegla ruke. Zbog toga nesta u zemlji varalica i lopova a sudije su, nemajući nikakva posla, živeli u potpunom miru.

Jednom jahao paša sa pratnjom kroz polje. Najednom on ugleda kako neki nemoćan starac sadi maslinovo drvo. Paša se začudi, dojaha do starca, pa ga upita:

Jedan čovek posumnja da mu je izgubljenu sekiru ukrao komšijin sin. Posmatrao je momka kako hoda - baš kao lopov. Posmatrao mu je izraz lica - isti lopov. Posmatrao ga je kako govori - pravi lopov.

Jednom davno neki čovek u gradu Nebri napravio je sinu divnu tablu za igranje gebete. Izrezao ju je od maslinovog drveta, a kada je bila gotova, naučio je sina kako će da igra tu igru. Dečak je bio presrećan što je dobio tako divnu stvarčicu, i ujutru, kad je poveo stoku u dolinu na pašu, poneo je i svoju novu tablu. Nije više hteo da je ispušta iz ruku.