Jeseni

Doba izmaglice i smekšalog ploda,
nerazdvojni druže sunca koje stari;
s njim snuješ da se oteža i nadoda
rodom loza što slamom streha krstari;
obraslo drveće jabukom povija,
i u svo voće do dna zrelost nahvati;
da tikvica dođe i lešnik rascveta
od slatkoga jezgra; još više da klija,
još druge, docnije, za pčele cvati,
da pomisle topli dani neće stati,
jer im vlažna okca preliše od leta.


Ko te često ne srete usred tvog dara?
Katkad spazi svako kog daljine nose
gde nehajna sediš na podu ambara,
vetar ti lagano prosejava kose;
ili na nedooranoj brazdi spavaš,
mirisom maka opijena, srpom dok
štediš dalji otkos, svaku spletenu vlat:
a nekad kao skupljači održavaš
tešku glavu mirno dok prelaziš potok;
ili kraj prese za voće motriš na tok
poslednjih kapi, ista, iz sata u sat.


Gde li su pesme proleća? I stvarno, gde?
Njih ne mari, ti imaš muziku tvoju,
dok trake oblaka sneže dan što blag mre
i poljima strnjike rumene boju;
pa plačno jato mušica što leleču
u vrbama kraj reke, uvis nošeno
pa niže kako se lahor koleba; a
stasali jaganjci brdima mekeću;
cvrčci pevaju; mekanim piskom eno
crvendać zvižduće u gaju baštenom;
i saborne laste cvrkuću sa neba.

Džon Kits (1795-1821; prepev: Lj. Miljačić)