Gospode: vreme je. Leto bezmerno bi.
Tvoju senku položi na sunčani sat,
i preko livada vetar oslobodi.

Oblinu naredi i poslednjem voću,
par južnijih dana još njemu naslovi,
na savršenstvo nagoni, te ulovi
u stameno vino poslednju slatkoću.

Ko još kuću nema, više se ne kući.
Ko je sada samac, dugo će to znati,
bdeti, duga pisma pisati, čitati,
duž aleja tamo-amo lutajući
bez sna, dok se lišće uokolo jati.

R. M. Rilke (1875-1926), prepev: N. Lj. Miljačić