“Nada” je jedna pernata stvar –
što se smestila pod dušin svod –
i peva nekakvu pesmu bez teksta –
i nikad ne prestaje – šta god –

Nečega ima što ne voli zid,
što čini da se smrznuto tlo pod njim izdigne,
i rasipa gornje kamenove na suncu;
i pravi pukotine da čak dvojica prođu uporedo.
Šta naprave lovci to je nešto drugo:

Ja nisam niko! Ko ste vi?    
Da nisi - niko - i ti?

Doba izmaglice i smekšalog ploda,
nerazdvojni druže sunca koje stari;
s njim snuješ da se oteža i nadoda
rodom loza što slamom streha krstari;

Sumnja je brava, vera je ključ.
Mržnja je brava, ljubav je ključ.