Deo leka nalazi se u želji da se izlečimo.
Seneka
Život je umetnost da se u svemu nađu lepota i radost.
Gete
Svetlo koje čovek upali za sebe
svetli kasnije i drugima.
Artur Šopenhauer
Mi ne vidimo stvari onakve kakve jesu.
Mi ih vidimo onakve kakvi mi jesmo
Talmud
Sve što živi je sveto.
Život se raduje životu.
Viljem Blejk
Ako nestane pravde, šta su drugo onda kraljevstva nego velika razbojstva?
Mari šta drugi misle, pa ćeš zauvek ostati njihov zatočenik.
Pomozi onome koji nosi teret, a ne onome koji se žali na teret koji je spustio.
Raditi u besu, isto je što i jedriti po buri.
Bolje je upaliti i jednu malu svetiljku nego proklinjati tamu.
Nije li politika samo veština da se laže u pravom trenutku?
Pravo na izražavanje mišljenja značajno je jedino ako smo u stanju da imamo vlastito mišljenje.
Čovek može biti miran i zadovoljan samo onda ako ne postavi sebi kao cilj nešto spoljašnje, nego ako mu je cilj izvršenje volje Onoga koji ga je poslao.
Dobri karakteri su kao dobra književna dela, ne oduševljavaju toliko na početku koliko na kraju.
Kraj prostranog zaliva na obali Atlantika živeo je u stara vremena čuveni indijanski ratnik. Pričalo se da je jedan od Gluskepovih najboljih pomagača i prijatelja i da je za njega učinio mnoge čudesne podvige. A imao je i izvanrednu i neobičnu moć: mogao je da sebe učini nevidljivim; tako je mogao neopaženo da se umeša među svoje neprijatelje i da čuje njihove zavere. Među ljudima je bio poznat kao Jaki Nevidljivi Vetar.
Bio jednom jedan čamdžija koji beše veoma, veoma dobar. Svakoga dana je svojim čamcem prevozio putnike preko reke. Svi su ga voleli i svi su uživali dok su se njegovim čamcem prevozili sa jedne obale na drugu.
Jednog dana, jedan mladić priđe čamdžiji i reče: „Voleo bih da postanem tvoj učenik. Hteo bih da od tebe naučim veštine koje su potrebne da se bude čamdžija. Ti si veoma dobar, pa da li bi me, molim te, poučio?“
Pošao čovek berberinu da se podšiša i dotera brkove i bradu. Dok je berberin radio, započeli su zanimljiv razgovor. Pričali su o raznim temama i naposletku su počeli da pričaju i o Bogu. Berberin je rekao: „Ja ne verujem da Bog postoji.“ „Zašto to kažeš?“, upita ga mušterija.
Nekada davno u zemlji iza planine Pepi San živeo je neki mudri i pravedni kralj. U njegovoj kraljevini sve je bilo dobro, narod je lepo živeo, pa je kralj bio zadovoljan. Jedino mu je bilo žao što nema dece. Razmišljao je o tome ko će ga jednoga dana naslediti.
Pripoveda se kako je nekakav car, došavši s vojskom na kraj svijeta, pošao u tamni vilajet, gdje se nikad ništa ne vidi. Ne znajući kako će se natrag vratiti, ostave ondje ždrebad od kobile da bi ih kobile iz one pomrčine izvele.
Kad pred mrak nad zimskim tlom
razlegne se zvona jeka,
mnoge sto zastrven čeka,
pripravan ih čeka dom.
Vratimo se Domu, vratimo se!
Uzaludno je ovo računanje šta tražimo i šta dobijamo.
Božansko Blaženstvo prožima sve danas.
O moj Bože okrutnog li boja!
Dva čoveka otkrivam u sebi.
Jedan, ljubav gajeć prema Tebi,
vernom srcu pruža mi spokoja.
Drugi, srdit na rešenja Tvoja,
na Tvoj zakon pobunio sve bi.
Doba izmaglice i smekšalog ploda,
nerazdvojni druže sunca koje stari;
s njim snuješ da se oteža i nadoda
rodom loza što slamom streha krstari;
Ako možeš da sačuvaš razum, kada ga oko tebe
Gube i osuđuju te,
Ako možeš da sačuvaš veru u sebe, kad sumnjaju u tebe,
Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju.
Ako možeš da čekaš, a da se ne zamaraš čekajući,
Ili da budeš žrtva laži, a da sam ne upadneš u laž.
Ili da te mrze, a da sam ne daš maha mržnji
I da ne izgledaš, u očima sveta suviše dobar,
Ni tvoje reči suviše mudre.