Opada lišće, ko da iz daljina
pada, uz opor i odričan let,
kao da venu sred nebeskih tmina
daleke bašte.
           
I teška zemlja noću
pada iz roja zvezda u samoću.

Svi mi padamo, pada ruka. Pad
U svakom od nas živi neizbežno.

Pa ipak Neko beskonačno nežno
padanju ovom daje smer i sklad.

R. M. Rilke (1875-1926, prepev: Branimir Živojinović)