Dok je Bopdep bio mlad, išao u školu i učio sanskrit, bio je najgori učenik. Ništa mu nije polazilo za rukom. Njegovi roditelji su ga nemilosrdno grdili, a njegovi učitelji ga mlatili na mrtvo ime, ali ništa nije donelo nikakvog dobra. Na kraju su njegovi učitelji odustali i izbacili ga iz škole. Bopdeb je bio tako glup da ni njegovi roditelji nisu hteli da ga zadrže. I tako je jadni Bopdeb, koji se osećao bedno, otišao od kuće i uputio se u najbliže selo.

Tu se molio i meditirao ispod jednog drveta blizu jezerceta. Jednog dana, video je kako seljanke nose prazne vrčeve na jezerce da ih tu napune vodom. Nekoliko dana je Bopdeb posmatrao kako seoske žene ostavljaju vrčeve, kad ih napune, na kamene stepenike kraj jezera, da bi se okupale i plivale u jezercetu. Pošto bi se osvežile, vraćale su se u selo sa punim vrčevima.

Jednog dana, kad nikog nije bilo na jezeru, Bopdeb je prišao mestu gde su žene obično stajale i zapazio nešto značajno. Video je da se kamen gde žene ostavljaju vrčeve izlizao. To mesto nije bilo iste visine kao ostatak stepenika. Bopdeb reče sebi: “Ako se čak i kamen izliže zato što žene tu stalno ostavljaju vrčeve, šta onda nije u redu sa mojim mozgom?” To mu je dalo poruku istrajnost. Rekao je: “Istrajnost će uvek postići cilj”.

Počeo je da se moli i meditira i nakon što je ozbiljno meditirao nekoliko dana, počeo je da ponovo čita svoje stare knjige sanskritske gramatike. Ranije je bio najgori učenik sanskrita, ali sada je bio u stanju da zapamti ono što bi pročitao. Nastavio je da uči i na kraju, zahvaljujući svojoj istrajnosti, na kraju postao jedan od najvećih stručnjaka za sanskrit, posebno za gramatiku.

Šri Činmoj