Jedan šeih, po imenu Ismain Ali, imao je ženu i inoču. Sa ženom je imao dva sina, a sa inočom jednog i taj je bio najmlađi. Šeih je bio vrlo bogat čovek. Gledajući kako se u mnogim porodicama dešava da sinovi lako i brzo straće nasleđenu očevinu, šeih reče samom sebi:
- Ja ću svojim sinovima dati priliku da se naviknu na imovinu i zarana nauče kako njom valja rukovati.
Tako prizove sva tri sina i reče im:
- Sinovi moji, treba da upoznate svet i van zemlje u kojoj ste se rodili. A želim i da vidim koji je od vas trojice najdostojniji da posle moje smrti upravlja mojim imanjem. Stoga vam evo dajem ovaj novac, podeljen na tri jednaka dela, svakom po deo. Pođite na put, idite kud koji bude hteo, poslujte tim novcem kako vas uči vaša pamet i postarajte se da njim nešto postignete. Kad se budete vratili kući, predaću upravljanje mojom imovinom onom od vas trojice koji bude postigao najveći uspeh.
Tako šeih da svakom sinu jednaku svotu novca, poželi svoj trojici srećan put, dobro zdravlje i što bolji uspeh.
Majka starijih sinova im reče:
- Sinovi moji, jedan od vas dvojice biće očev naslednik. Nemojte se sporiti oko toga koji će to biti, već se za vremena naučite da se uzajamno podnosite. Vratite se iz tuđine u lepim odelima da se pred ljudima pokazete kao sinovi uglednih roditelja.
Inoča reče:
- Po mišljenju mnogih ljudi, sinovi inoča pametniji su od sinova punopravnih zena. Budi i ti, sine, pametan, ali pre svega drugog budi častan u svim svojim postupcima. Bolje je časno podleći, nego živeti pod sramotom izvršena nečasnog dela. Pođi, sine, na put i misli svagda na ljubav svojih roditelja.
Kad su se majke ovim rečima oprostile sa sinovima, krenu sva trojica na put.
Dvojica starijih, sinovi punopravne šeihove žene, pođu zajedno jednim putem, a najmlađi među njima, sin inočin, pođe drugim.
Putujući mnogo dana i otišavši daleko od zavičaja, dođu dva starija brata u jedan grad čiji su stanovnici bili veliki poklonici merise (opojnog pića), svake večeri su igrali, provodili vreme u smehu i pevanju i nisu mislili na to kako da zanatom i trgovinom povećaju svoju imovinu.
U tom gradu prebivala je jedna devojka, po imenu Fatma. Fatma je bila izvanredno lepa, a pametnija od svih mladih ljudi u gradu. Svaki ju je želeo imati za ženu i mnoga muška usta izgovorila su joj reči:
- Hteo bih te uzeti, budi mi žena!
Njezin odgovor bio je svagda isti:
- Hoću da vidim onog koji je pametniji od mene. Hajde da odigraš sa mnom mangalu. Uloži sve što imaš. Ulažem i ja sve što imam. Ko dobije igru - njegovo je sve.
Ljudi koji su s njom igrali mangalu gubili su sav novac, a ona je postajala sve bogatija. A posto su i mnogi trgovci koji su sa strana dolazili u taj grad trgovačkih poslova radi - okušali su s njom sreću na isti način, bogatstvo Fatmino raslo je neprekidno i u zemlji nije bilo nikog ko bi bio tako bogat kao ona. A svu svoju imovinu nazove Fatma "Muška glupost".
Kad su dva brata došla u taj grad i uveče čula sta se priča o Fatmi i njezinu običaju, reče stariji:
- Moraću da vidim koliko je lepa i bogata ta devojka.
Mlađi reče:
- Idi da vidiš, ali nemoj da igraš s njom mangalu; čuo si kako su prošli oni koji su se upustili s njom u igru.
Ali mu stariji na to odvrati:
- Znam i sam šta mi valja činiti.
Tako stariji ode.
Stariji se uputi Fatminoj kući. Njezina je kuća bila okružena vrtom, povelik prostor s čela kuce bio je posut sitnim šljunkom a po njemu prostrte rogozine i jastuci. Na rogozini sedeli su i ležali okupljeni mladi ljudi, a u sredini na uzvišenu mestu sedela je Fatma.
Gledajući Fatmu, najstariji šeihov sin reče u sebi:
- Ko se jednom bude oženio ovom devojkom, imaće ne samo najpametniju nego i najlepšu ženu.
Najstariji šeihov sin sedne među ljude. Kad se posle nekog vremena nagledao devojke, reče:
- Fatma, hoću da odigram s tobom mangalu.
Devojka reče:
- Razmisli dobro šta činiš.
Šeihov sin reče:
- Hoću da igram s tobom.
Devojka reče:
- Hoćeš li da igraš sa mnom novca radi ili mene radi?
Šeihov sin reče:
- Hoću da igram s tobom tebe radi.
Devojka reče:
- Tako mi odgovaraju svi. Ali ipak pristajem da igram s tobom. Na sav tvoj novac kao ulog u igru ja ulažem "Mušku glupost".
Šeihov sin reče:
- Saglasan sam.
Na to ropkinje donesu mangalu izrezanu od slonovače i optočenu dijamantima i rubinima. Kuglice su bile od zlata. Fatma reče:
- Počnimo! Ja ću poći putem ženskog lukavstva a ti možeš udariti putem muške pameti. Ja ulažem u igru "Mušku glupost" a ti uloži svu svoju imovinu koju smeraš pametno upotrebiti tako da se tvoj ulog moze nazvati "Muška pamet".
Šeihov sin reče:
- Ti ne držiš mnogo do muškaraca, ali ću ipak igrati s tobom.
Onda Fatma počne igrati s najstarijim šeihovim sinom. Šeihov sin izgubi. Fatma reče:
- Sad je i tvoja "Muška pamet" utonula u moju "Mušku glupost".
Prisutni ljudi smejali su se govoreći šeikovu sinu:
- Tako kako si ti prošao, prošli smo i mi. Fatma je pametnija od svih muškaraca.
Najstariji šeihov sin prođe gradom i vrati se mlađem bratu. Mlađi vide da mu je brat žalostan i reče:
- Kaži mi šta ti je. Nismo li sinovi jednog oca i jedne majke? Pa de kaži zbog čega si žalostan?
Stariji reče:
- Bio sam kod te devojke.
Mlađi reče:
- Je li zaista tako lepa?
Stariji reče:
- Ona je najlepša od svih devojaka koje sam ikad video.
Mlađi reče:
- Jesi li možda igrao s njom?
Stariji reče:
- Jesam, igrao sam. Ona je tako lepa da se s njom mora igrati.
Mlađi brat reče:
- Da nisi možda izgubio sve što si imao?
Stariji reče:
- Jesam, sve sam izgubio.
Mlađi reče:
- Unapred sam ti rekao da s njom ne igraš. Sad ti ne ostaje šta drugo nego da kao sluga zarađuješ svakidašnji hleb.
Stariji reče:
- Da ti nešto kažem: idi i ti tamo. Igraj i ti pa ćeš dobiti i moju i svu njezinu imovinu. Tako ces postati bogat čovek i moći ćeš me uzeti za slugu. Ja ću, naravno, radije služiti tebe negoli kakva tuđina.
Mlađi pomisli u sebi.
- Ovo je dobra prilika da postanem očev naslednik. Jer moj brat je stariji od mene i on će svakako naslediti očevu imovinu ako se dobrovoljno ne odrekne prava prvorođenog sina našeg oca.
A onda reče starijem:
- Pristaješ li zaista da budeš moj sluga i dobrovoljno se odrekneš nasledstva očeva imanja ako ja budem dobio igru s tom devojkom?
Stariji pomisli u sebi:
- Bude li mi brat izgubio u igri, biće isto tako siromašan kao što sam sada ja, i kad se budemo vratili kući, neće pred ocem imati nikakvo pravo veće od mojeg. A ako u igri dobije, dobiće i Fatmu za ženu. Onda ću ga jednog dana ubiti Fatme radi.
I tako reče mlađem:
- Od dana kada dobiješ igru postajem tvoj sluga i odričem se svih prava prvenstva do tvoje smrti.
Tada i mlađi šeihov sin uzme novac što mu ga je otac dao na put i pođe u Fatmin vrt. S njim pođe i stariji. U devojčinu vrtu ljudi se još nisu bili razišli; sedeli su na rogozinama i razgovarali. Na uzvišenu mestu sedela je među njima i Fatma.
Kad ljudi videše dva brata kako ulaze u vrt i prilaze im, uzeše se smejati, govoreći:
- Evo gde jedan dovodi drugog! Bogme, Fatma, izvor tvojeg blagostanja neće usahnuti.
Na putu do Fatmina vrta srednji šeihov sin mislio je samo na to da igrom stekne pravo starijeg brata. Ni na šta drugo nije mislio. Ali kad je video lepu Fatmu, zaboravio je sve što je dotle mislio.
Smejući se zajedno sa drugima, lepa Fatma zapita šeihova srednjeg sina:
- Hoćeš li i ti da igraš sa mnom mangalu?
Srednji šeihov sin reče:
- Da, hoću i ja da igram s tobom.
Fatma reče:
- Hoćeš li da igraš sa mnom mene radi ili novca radi?
Srednji sin je zaboravio sve što je pre toga mislio i reče:
- Hoću da igram s tobom tebe radi.
Fatma reče:
- E, pa dobro. Bojim se da ste svi jednaki i da nikad neću dobiti muža. Uloži dakle svoju mudrost; ja ulažem "Mušku glupost".
I srednji šeihov sin počne igrati. Srednji šeihov sin izgubi. Fatma reče:
- Sad je, kako vidiš, i tvoja pamet putem ženskog lukavstva utonula u "Mušku glupost".
A zatim reč:
- Kad li ću već jednom dobiti muža?
I pozvavši svoje robinje, reče im:
- Isterajte iz vrta sve ove ljude! Sita sam ovakvih!
Oborene glave prolazila su dva brata gradom. Bili su žalosni. Mlađi reče:
- Ostali smo bez ičeg i sad smo i jedan i drugi primorani da se izdržavamo radom.
Stariji reče:
- Ali u ovom gradu nećemo moći naći službu, jer ovde su svi ljudi zabavljeni igrom, pevanjem i pićem. Moraćemo otići u koji drugi grad.
Mladji se složi s tim i tako smotaju u zavežljaj ono malo stvari koje su im preostale i krenu na put. Išli su celu noć i ceo dan dok naposletku nisu došli u jedan vrlo velik grad, u kojem je prebivalo mnogo vrednih trgovaca i zanatlija.
Vec sutradan uzmu braća tražiti da se u koga zaposle i žive od zarade u tuđoj službi. Pošto su ostali bez ikakve imovine, bili su primorani da se prime prvih službi koje su im ponuđene, i tako jedan postade sluga u jednoj kafani a drugi raznosač u službi jednog trgovca u bazaru. Zarađivali su, istina, vrlo malo, ali na priliku da nađu službu s boljim platama nisu smeli ni misliti, jer su iz Fatmina grada stalno pristizali osiromašeni mladići i tim u ovom gradu samo smanjivali potrebu novih radnika.
Tako su dva sina šeiha i njegove punopravne žene postali puki siromasi.
Za to vreme treći šeihov sin, onaj kojeg je šeih imao s inočom, išao je svojim putem. Gde god bi u karavanskim svratištima zanoćio ili se malo zadržao, inočin sin je pažljivo slušao šta ljudi govore i tako doznavao gde se koja i kakva roba može dobro kupiti, a gde posle dobro prodati, i na čemu je koji bogat čovek zasnovao svoje blagostanje.
Kad bi mu koji saputnik predložio da ulože novac u ovaj ili onaj posao, odgovorio bi da je siromašan i da nema ništa; kad bi ga ljudi pozvali da učestvuje s njima u kocki, odgovorio bi da je nagluv i da se ne razume u igru; kad bi ga mamila k sebi kakva lepa devojka, pravio se da je slaba vida te ne primećuje njezine tajne znake; kad bi ga ko pozvao da popije s njim čašu-dve, odgovorio bi da mu želudac ne podnosi nikakvo opojno piće.
Pošto se pažljivim slušanjem i motrenjem dovoljno o svemu obavestio, počeo je trgovati. U mestu gde je to bilo najpreporučljivije kupio bi svilu i slonovaču, u drugom, pogodnijem, drago kamenje i skupoceni nakit. Pre toga tačno je uočio šta se pojedininm kupcima naročito sviđa, pa imajući u vidu njihov ukus i želje, brzo bi i bez gubitka prodao svaku kupljenu stvar. A kao što se pre nije odavao piću, ni kocki, niti se provodio sa ženskinjem, tako je sada umeo zatomiti u sebi želju da se i sam zakiti kojim skupocenim nakitom od onih sto ih je kupio. Kad bi nabavio kakav lep dragi kamen, rekao bi u sebi:
- Jednom u budućnosti, kad budem postao imućan čovek i naslednik bogatstva svoga oca, kupiću za sebe ovakve lepe stvari i nosiću ih sa zadovoljstvom. Sad pak ne smem kititi svoje prste ovim skupocenim prstenjem, nego ga moram što pre prodati da bih na njemu zaradio a ne izgubio.
Tako je treći šeihov sin iz dana u dan postajao sve imućniji i posle izvesnog vremena već je bio mnogostruko umnožio ono što mu je otac dao na put.
Kako su mu mnoge lepe stvari prolazile kroz ruke, naučio se zapažati i ceniti ono sto je lepo i dragoceno. Tim pak sto mu je stalno bilo pred očima kako ljudi kupovinom, posedom ili gubitkom skupocenih stvari postaju srećni i nesrećni, bogati i siromašni, sve se više opominjao mudrih saveta koje mu je dala inoča, njegova majka, opraštajući se s njim, i sve ih je više uvažavao. Brizljivo je vodio računa o tome da nikad svojim poslovanjem ne samo ne gurne kojeg coveka u nesreću, nego, šta više, da ga dobrim savetom sačuva od nevolje u koju bi neminovno dospeo da je izvršio ono što je naumio. Tim je, istina, često lišavao sebe koristi što bi je imao od tuđa nerazbora, ali je zato odrzao bodrim svoje razumevanje sreće i nesreće drugih i tako nikad nije postao samoživa tecipara i zelenaš.
Kad je najmlađi šeihov sin stekao znatnu imovinu, reče sam sebi:
- Vreme je da se vratim kući. Neću da mislim na to da li sam, koristeći novac što mi ga je otac darovao za put i poslovanje, zaradio više ili manje od moje braće, nego ću da se vratim kući, jer mi roditelji nisu više mladi, a zelim još koju godinu proživeti pored njih.
I onda najmlađi šeihov sin spremi karavan i sa svim svojim blagom krene kući. Ali kako je bio rad da vidi što više sveta, udari drugim putem a ne onim kojim je išao kad se otisnuo od zavičaja. Tako se dogodi da dođe u grad u kojem su u tuđoj službi živela njegova dva starija brata.
Dospevši donde jednog jutra, ulogori karavan pred gradom a onda ode na konju u grad da osmotri bazar. Kad je bio u bazaru, vidi gde kod jednog trgovca stoji raznosač koji mu se učinio poznat. Zastane, počne razgledati robu, razume iz razgovora da je mladi covek raznosač robe toga trgovca, a po glasu pozna da taj raznosač nije niko drugi nego njegov stariji brat. Trgovac upravo htede negde poslati svoga raznosača s jednim nalogom, kad mu najmlađi šeihov sin reče:
- Nemoj ga sad nikud slati; hoću da kupim u tebe nekoje stvari pa ih može odmah odneti do mojeg karavana.
I to rekavši, kupi najmlađi šeihov sin robu koja mu se činila pogodnom, plati cenu za nju, naredi da je momak odnese do njegova karavana i tamo ga sačeka, jer veli, hoće da ga za tu uslugu nagradi bakšišom.
Dok je stariji brat, veseo što će dobiti napojnicu, išao ka karavanu noseći robu, najmlađi šeihov sin prolazio je dalje gradom. Njegovu pažnju privuče negde uz put nekakva žestoka prepirka: to su se u jednoj kafani svađala zbog nečeg dva čoveka. I kako mu se glas jednog od njih učinio poznatim, zastane pred kafanom.
U kafani svađao se kafedžija sa slugom. Po rečima: "Ja sam najstariji sin jednog šeiha, a ti si samo sin jedne proste sluškinje", što ih je sluga dobacio kafedžiji upravo u tom trenutku, pozna najmlađi u ovom sluzi svoga najstarijeg brata iz čijih je usta u detinjstvu i sam vrlo često čuo iste ovakve reči. Tada najmlađi šeihov sin sjaše i dovikne im:
- Hej vas dvojica, sklopite načas mir između sebe! Jer od tebe, kafedžijo, hoću da kupim vreću kafe i šećera, a ti mladi čovece, možeš mi je za dobar bakšiš odneti u logor.
Ovaj nagoveštaj dobre zarade preseče prepirku između kafedžije i sluge i smiri ih. Najmlađi šeihov sin kupi kafu i šećer, plati kafedžiji koliko je tražio, preda robu slugi da je odnese do njegova karavana i ode. Prispevši u logor zatekne tamo svoga starijeg brata. Zatraži od njega da mu pokaže kupljenu robu a onda ga zapita:
- Ti, mladi čoveče, kao što vidim, služiš u ovom gradu. Koliko ti plaća gospodar za rad?
Mladi čovek odgovori:
- Dobivam od njega trideset pjastera mesečno.
Najmlađi šeihov sin reče:
- Ako hoćeš da budeš moj sluga, ja ću ti davati mesečno sto pjastera, odeću i hranu.
Ovaj na to vrlo rado pristane i najmlađi šeihov sin naredi mu da se odmah lati posla i da pod rukovodstvom njegova starog nadzornika robova u karavanu spakuje novu robu za dalek put. Utom s kafom i šećerom stigne u logor najstariji brat. Najmlađi šeihov sin povede ga na stranu i reče mu:
- Iz razgovora između tebe i tvoga gospodara, ti, kako sam mogao razabrati, kao da nisi sasvim zadovoljan službom i platom što ti je daje gospodar?
Najstariji brat reče:
- Gledaj gospodaru! Ja sam najstariji sin jednog šeiha i jedne Arabljanke. Kako da budem zadovoljan s malom platom u službi čoveka niska porekla?
Najmlađi ga zapita:
- A koliko ti gospodar plaća mesečno?
Najstariji brat reče:
- Gospodar mi plaća mesečno trideset pjastera i ništa više.
Najmlađi reče:
- Kad se ima u vidu tvoje otmeno poreklo, onda to zaista nije mnogo. A da li bi bio zadovoljan kad bih ti za istu takvu službu kod mene davao sto pjastera mesečno, pored odeće i hrane?
Najstariji šeihov sin reče:
- Bio bih zadovoljan i pristajem da odmah pređem k tebi u službu.
Po podne naredi najmlađi šeihov sin pokret karavana. Išlo se neprekidno do večeri. A kad je bilo pred veče, zaustavi karavan na hladovitu mestu pogodnom za logorovanje i dok su sluge bile zabavljene oko skidanja i razmeštanja tovara, sedne pod šator. Gledajući kako s robovima i slugama živo rade i njegova dva starija brata, reče u sebi:
- Posle toliko vremena takav je, evo, moj susret s braćom!
Kad je pao mrak, pozove k sebi obojicu novih slugu i zatraži od njih da mu ispričaju štogod iz svojeg života. Najmlađi reče:
- Ne tražim od vas ništa što nisam voljan da i sam učinim. Čuo sam iz vaših usta da ste plemenite krvi, te mora biti da je kakva nesreća ili koja krivica uzrok što ste dospeli u stanje u kakvu se ja ne nalazim, iako je istina i moj otac šeih a majka samo obična inoča.
Dva starija brata ne odgovoriše na to ništa, jer su se stidela da kažu svoje pravo poreklo. Razumevši zašto se ustručavaju da o tome govore najmlađi reče:
- Vidim da niste voljni otkrivati tuđincu svoju sudbinu. A da li biste je hteli otkriti kad biste imali pred sobom svoga brata?
Dva starija brata se zgledaše, ali ne odgovoriše ni sad ništa. Najmlađi počeka malo, a onda reče:
- Zar me ne poznajete? Zar ne vidite da sam vaš brat?
Starija braća pogledaše najmlađeg. Pokriše lice rukama i zaplakavši se padoše pred njim na zemlju. Posle nekog vremena najmlađi reče:
- Dede mi sad ispričajte šta je sve bilo s vama.
Onda mu dva starija brata ispričaju kako su bili došli u Fatmin grad i kako su u igri s njom izgubili sve što im je otac dao na polasku od kuće.
Najmlađi brat sasluša njihovu ispovest, zatraži od njih da ga podrobno obaveste o svojim iskustvima u igri, o svima drugim pojedinostima u vezi s igrom, kao i to da mu nekoliko puta ponove sve reči što ih je Fatma izrekla, a onda reče:
- Braćo moja, otići ću do te Fatme da vidim da li bih vam mogao vratiti vašu imovinu. Sutra ranom zorom krenućemo u Fatmin grad, pa ćemo videti kakva nam je sudbina određena. Ali dogodilo se šta bilo da bilo, podelićemo među sobom moju imovinu u novcu i drugim dobrima na jednake delove, jer smo sva trojica sinovi jednog oca.
I to rekavši, otpusti najmlađi svoju braću. Ostavši sam, pozove nadzornika robova i zapovedi mu da mu još te noći pripremi prostu drvenu kutiju s jednostavnim kuglicama za igru mangale.
Sutradan krene karavan u Fatmin grad. Najmladji šeihov sin ulogori se van grada, a svima svojim ljudima zabrani da odlaze u grad. Idućeg dana ogrne prost, iznošen ogrtač, umota u krpe kutiju za igru mangale i uputi se u Fatmin vrt.
Kad je najmlađi, ogrnut starim ogrtačem, zakoračio u Fatmin vrt, mnogi ljudi već su tamo bili na okupu, sedeli i ležali na rogozinama i jastucima i razgovarali. Na uzvišenu mestu sedela je među njima i Fatma. Najmlađi seihov sin obiđe smerno rogozni krug i - kako mu je onako odevenu priličilo - sedne na šljunak van kruga. Fatma primeti odmah strana čoveka i da robinji znak da ga usluži kafom. Krišom pak, da niko od ljudi to ne primeti, spusti u šolju komad kovana novca. U sebi je mislila:
- Ako je novi gost prosjak, kao što se čini da je, primiće sa zahvalnošću dar. A ako se u njemu krije kakav neobično oprezan čovek, videću odmah po njegovu držanju s čim mi je računati.
Niko od Fatminih posetilaca nije opazio šta je uradila. Ali kada je robinja pružila kafu bedno odevenu gostu na šljunku, ovaj reče:
- Vrati tu kafu svojoj gospodarici, zahvali joj i reci da mi je milije primiti čašu vode u kojoj mogu videti da li sadrži i šta drugo.
Robinja vrati kafu gospodarici. Saslušavši došljakovu poruku, Fatma ustane i reče:
- Zar danas nema ovde nikog ko bi hteo igrati sa mnom mangalu?
Ljudi s rogozina odgovorise joj smejući se:
- O svima nama znaš kako više nemamo sta da izgubimo. Sad za igru s tobom dolazi u obzir jedino gost koji je od šljunka napravio sebi ćilim.
Fatma pogleda bedno odevena čoveka čije su oči i lice bili upola pokriveni iznošenim peškirom, i kad se smejanje ljudi stišalo, zapita ga:
- Hoćeš li možda da igraš sa mnom? Sasvim je svejedno da li imaš jedan pjaster ili hiljadu. Ja na tvoj ulog u igru stavljam "Mušku glupost". Ako dobiješ igru, imaćeš svu moju imovinu.
Bedno odeveni čovek reče:
- Zašto ne bih s tobom igrao? Koliko ko od nas dvoje ima, izračunaće se kada bude bio poznat ishod igre.
Na to ljudi s rogozina stadoše vikati:
- Čuvaj se Fatma! Taj prosjak ulaže jedan pjaster na sav tvoj imetak!
Fatma se na tu njihovu opomenu naljuti i reče im:
- Sram da vas bude! Ovde se nikad nisu brojali pjasteri. Treba da se stidite! Do danas nikad nijedan gost nije bio ovde uvređen. Priđi stranče i sedi pored mene!
Najmlađi šeihov sin ustane, prođe između ljudi i ode do kamene klupe na kojoj je sedela Fatma.
Fatma reče:
- Hoćeš li da igraš sa mnom mene radi ili novca radi?
Najmlađi reče:
- Rekla si da ulaeš u igru svoj novac i imovinu na moj novac i imovinu. Igramo prema tome novca radi.
Fatma pogleda siromašno odevena čoveka. Ljudi s rogozina uzeše opet vikati:
- Čuješ li, Fatma šta kaže? Tom je samo novac na umu. Mi smo svi redom pogubili svoja imanja tebe radi, a ovaj ovde prosjak ne drži ništa do tebe; njemu je tvoja imovina sve i sva.
Fatma reče:
- Samo vi ćutite! Ovaj ubogi čovek izrazio je u dve reči više razuma nego što ga je bilo u svim vašim rečima izrečenim tokom godina.
Fatma dade znak robinjama da donesu pribor za igru mangale; one začas donesu kutiju od slonovače optočenu dijamantima i rubinima kao i zlatne kuglice, i sav pribor polože pred nju na klupu. Siromašno odeveni čovek reče:
- Ovi gospodari što sede dole na rogozinama navikli su da mangalu igraju na slonovači, optočenoj dijamantima i rubinima, i sa kuglicama od zlata. Ja sam pak siromašan čovek i mene ovaj sjaj u igri zaslepljuje. Molim te da sa mnom igraš na mojem priboru.
I to rekavši, izvadi ispod ogrtača svoj drveni pribor za igru mangale sa zrnima kao kuglicama i položi ga na klupu.
Ljudi koji su sedeli na rogozinama povikaše:
- Zar ne vidiš, Fatma, kako hoće da te prevari? Ne može biti sumnje o tome da mu je alđan (duh) začarao dasku i zrna!
Fatma na to odvrati:
- Ćutite bezumnici! Niko od vas nikad ne zapita: nije li alđan začarao moju slonovaču i zlatne kuglice?
A onda se obrati ubogu čoveku i reče:
- Neka bude tako kako želiš; igrajmo zrnima na tvojoj dasci. Ja sam svom svojem imetku dala naziv "Muška glupost". Kaži mi kako ti nazivaš svoj?
Siromašno odeveni čovek reče:
- Moram li mu dati nekakav naziv?
Fatma reče:
- Takav je u nas običaj kad igramo mangalu.
Siromasno odeveni čovek reče:
- Kad je tako, onda na tvoju "Mušku glupost" ulažem svoju "Svetsku sujetu".
Fatma reče:
- Počnimo igru!
Najmlađi šeihov sin igrao je protiv Fatme koja je godinama uvek dobivala igru. Fatma bi nehajno uzela iz kutije kuglice i zatim ih ubacila u kutiju. Ljudi bi ravnodušno posmatrali igru. Jedna igra svršavala se kao druga. Ljudi bi smejući se pozdravljali propale igrače, jednog za drugim, kao svoje drugove u nesrećnoj igri. Sad su pak svi ljudi poustajali i posmatrali igru. Ranije su se zlatne kuglice sa zvekom skupljale uvek na Fatminoj strani. Sad je ubogi čovek igrao protiv Fatme. Zrna sada ne odoše Fatmi. Ubogi čovek dobije igru.
Fatma pogleda siromasno odevena čoveka. Fatma reče:
- "Muška glupost" utonula je u "Svetsku sujetu".
Tada se ljudi preteći uzeše tiskati k uzvišenu mestu gde su na kamenoj klupi sedeli Fatma i siromašno odeveni čovek. Stade ih vika:
- Prosjak te je prevario i pokrao! Prosjak je i nas prevario i pokrao!
I ustremiše se na njega s namerom da ga svuku s uzvišena mesta.
Na to najmlađi šeihov sin zbaci sa sebe otrcani ogrtač i sve druge krpe, i pojavi se pred svima u bogatoj odeći i s oružjem, potegne mač i vikne:
- Nazad!
Tada nastane drugačije tiskanje; ustuknuvši pred naoružanim smelim čovekom, ljudi se brzo posakrivaše u vrtu gde je ko stigao.
Fatma ustane i pogleda šeihova najmlađeg sina. Fatma reče:
- Ko si ti?
Najmlađi šeihov sin reče:
- Zovem se Hasan i sin sam jednog šeiha.
Fatma reče:
- To nije sve. Ti si nešto više. Ti si čovek! Hasane, molim te da još jedanput odigraš sa mnom mangalu. Stavljam u igru samu sebe kao zalogu.
Hasan pogleda devojku. Hasan vide da je devojka vrlo lepa. Hasan reče:
- Mi smo prvo igrali za novac. Zar da sad igramo za same sebe?
Na to Fatma dohvati svoju kutiju od slonovače optočenu dijamantima i rubinima. Baci je daleko od sebe i reče:
- Ne, nećemo igrati za same sebe. Uzmi me, Hasane da ti budem žena!
Najmlađi šeihov sin zagrli Fatmu i rece:
- Zadrži svu svoju imovinu ali budi moja žena!
Kad su ovo videli i čuli ljudi koji su se bili posakrivali u vrtu, izađu iz svojih zaklona i uzmu ponovo vikati da su prevareni. Ali sada Hasan skoči, potrči k njima s mačem u ruci i istera ih iz Fatmina vrta. Kad se vratio k njoj, ona reče:
- Pre nego što pođem s tobom, hoću, Hasane, da ti nešto dam. Mnogi će ti ljudi zavideti i biće ti neprijatelji. Da bismo se uvek mogli ponovo naći, uzmi jedan moj negl (grivnu). Postoje samo dva negla ove vrste. Nikoji kujundžija ne može napraviti takve. Čuvaj tu grivnu najbrižljivije. Ako ikada budemo silom rastavljeni, znaćemo da nismo daleko jedno od drugog kad jedno od nas dvoje ugleda u nečijim rukama drugu grivnu.
Najmlađi šeihov sin reče:
- Ti si, draga moja Fatma, pametna i smotrena devojka.
Onda Fatma naredi da se njezino blago natovari na magarce. Nadzor nad kućom i vrtom poveri jednom odanom robu, a ona pođe s Hasanom koji je s povorkom odvede u svoj karavan. Još iste večeri prizove Hasan braću i reče:
- Braćo moja, mi se vraćamo kući svome ocu. Ne bih hteo da mu izađete pred oči u tako jadnom stanju. Moja imovina je znatna i ja ću sve što sam stekao novcem našeg oca podeliti na tri jednaka dela s tim da svaki od nas trojice ima po jedan deo. Na taj način i vi ćete se vratiti kući s mnogo većom imovinom nego što je bila ona koju vam je otac na polasku od kuće dao.
Starija braća zahvališe najmlađem bratu.
Tek tada kad je Hasan uz pomoć robova izvršio podelu svoje imovine, videše dva starija šeihova sina kako im je brat stekao veliko blago dok su oni, radeći za to vreme u tuđoj službi, samo životarili. Ali izvodeći iz Hasanova logora robove i kamile koje im je najmlađi brat poklonio, opaziše dva starija brata Fatmine magarce i bogate tovare. Tada najstariji šeihov sin reče mlađem:
- Vidiš li kako nas je nas brat za jedan deo imovine prevario? Rekao je da će podeliti s nama sve što je stekao. A pogledaj samo ove ovde magarce i tolike tovare u kojima se bez sumnje nalaze mnoge skupocene stvari.
Mlađi brat reče:
- Pravo kažeš; to nije podelio s nama nego je sve zadržao za sebe. Vratićemo se bratu i reći ćemo kako je dužan da i ovo ovde podeli s nama.
Dok su oni tako govorili, dve ženske ruke razgrnuše zavesu na šatoru koji je tamo bio razapet i pred njima se pojavi Fatma. Fatma reče dvojici braće:
- Čula sam vaš razgovor, pa ću vam ukratko objasniti celu stvar. Umesto da svom bratu zahvalite na dobroti, vi ga sumnjičite da je podelu svoje imovine izvršio nečasno. Pokazujete time da su vam misli isto tako niske kao u većine ljudi. Ali ste tim razgovorom otkrili ne samo svoju rđavu ćud, nego k tome još i jednu svoju zabludu.
To što ovde vidite, nije vam brat stekao novcem vašeg oca, nego pameću i dobrotom svoje majke. Da ste vi od svoje majke dobili pamet i dobrotu, mogli biste i sami steći sve ovo. Vi pak ne pokazaste ništa od svega toga.
Kada je trebalo igrati za novac, vi ste u mislima imali mene i stoga ste morali izgubiti igru. Vašem pak bratu nije moja pojava pomutila pamet, a kad sam posle stavila sebe kao ulog u igru, nije hteo da igra. Tako ste i vi mogli postupiti i onda bi s vama bilo sve drukčije. Dobro ćete uraditi ako se budete pomirili sa sudbinom. Vi niste pametni; nemojte da učinite sad još i veliku pogrešku glupaka da mrzite pametne i budete protiv njih. Postavite pametnog na čelo i idite za njim. To je savet koji vam dajem. Pokažite barem to kako imate dovoljno pameti da ocenite vrednost saveta jedne žene. Ako ste uistinu plemeniti potomci jedne plemenite porodice, onda vam to ne može pasti teško.
Fatma ode. Stariji brat reče mlađem:
- Hajdemo u pustinju gde samo hijene i šakali mogu čuti nas razgovor i tamo me saslušaj.
Dva brata odu daleko. Kad su smatrali da niko ne može čuti šta govore, reče mlađi
- Moramo se stideti pred bratom. Mi smo sve svoje izgubili i vraćamo se kući s onim sto je on stekao i poklonio nam.
Stariji reče:
- Naš najmlađi brat ispričaće ocu sve i otac će nam se podsmevati. Naš najmlađi brat je sin jedne inoče, a dobiće svu imovinu našeg oca.
Mlađi reče:
- On je dobio još i svu Fatminu imovinu.
Stariji brat reče:
- On hoće da se tom devojkom oženi. Ali ne treba dopustiti da mu Fatma postane žena.
Mlađi reče:
- Da mu uzmemo imovinu!
Stariji brat reče:
- Da mu uzmemo Fatmu!
Mlađi brat reče:
- Da ga ostavimo u pustinji!
Stariji brat reče:
- Ja ću se postarati za to.
Posle toga vrate se obojica u logor najmlađeg brata.
Iduceg dana krenuše karavani trojice braće i Fatmin na put. Išli su ka gradu šeiha, oca trojice braće. Ali kad su bili usred pustinje i kad im je do zavičaja trebalo samo još nekoliko dana hoda, dođu dva starija brata noću u šator najmlađeg i zamole ga da zajedno sa njima projaše malo pustinjom. A kad su se udaljili od karavana, svuku ga s konja i onda najstariji brat iskopa najmladjem oči rekavši:
- Sad više ne možeš biti zaslepljen gledajući svoje bogatstvo i lepu Fatmu.
Potom se dva starija brata vrate u logor i odvedu karavan u grad svoga oca, seiha.
Osamljeni šeihov najmlađi sin dočekivao je jutro sedeći pod jednim od trnovitih pustinjskih žbunova na kojima su ptice cvrkutale i pevale. Mislio je o svojoj sudbini, a onda opipao prsluk da vidi je li mu još u džepu Fatmin negl. U trenutku kada je dodirnuo srebrnu grivnu, dogodilo se čudo; razumeo je odjednom govor ptica na žbunu. Jedna ptica je pevala:
- Braća su oslepila ovog čoveka.
Jedna druga ptica je pevala:
- Ako obloži oči listovima s ovog žbuna, ponovo će progledati.
Slepi šeihov sin ustane, uzbere sa žbuna nekoliko listova, obloži njima očne duplje i tog časa vrati mu se očinji vid.
Čim je opet progledao, pođe putovati u grad svoga oca. Kad bi ga vrli sunčani zraci iznurili, mašio bi se Fatmine srebrne grivne. Dodir bi ga odmah osvežio. Kad su ga morile žeđ i glad, opipao bi Fatminu grivnu i čim bi je uzeo u ruke, utolio bi i glad i žeđ. Pustinjske divlje životinje nisu ga mogle zastrašiti, niti se plašio noćne tmine. Umor ga nije nikad savladao, niti mu je dužina puta zadavala brige. Ruka mu je počivala na Fatminoj grivni i ta je grivna bila njegov vodič na putu kojim je pre njega prošla njegova devojka.
Tako i seihov najmladji sin prispe u grad svoga oca. Stigao je u noći i prva mu je briga bila da ode do majčine kuće. Išao je duž kućnog zida, naslonio se na zid i slusao majcino pevanje. Njegova majka je pevala:
- Moj sin ce se vratiti kući, to osećam i znam.
Moj sin nije umro; to znam, jer mi tako kaže moje srce.
Mnogo glasova se čuje izmedju neba i zemlje, ali majka razabire glas svoga sina i preko pustinje i u tamnoj noći.
Najmlađi šeihov sin slušao je ovo pevanje. Najmlađi šeihov sin pođe dalje. Sutradan ode do najčuvenijeg kujundžije u gradu i zamoli ga da ga primi u službu makar za rad na mehu. Kujundžija ga primi. Onda šeihov najmlađi sin ostane kod kujundžije.
Pre toga oba njegova starija brata bila su stigla u grad. Pokazala su ocu svoje blago i kazala mu da su im divlje zveri rastrgle u pustinji najmlađeg brata.
Posle šeihov najstariji sin privede Fatmu ocu i reče:
- Ovu devojku hteo bih da uzmem za ženu.
Pored svoga starijeg brata stajao je šeihov srednji sin. Gledajući Fatmu i misleći na njezino bogatstvo, šeihov srednji sin reče:
- Ne ti nego ja; ja hoću da uzmem Fatmu za ženu.
Na to šeih zapita Fatmu:
- Oba moja sina hoće da te uzmu za ženu. Kojeg ćeš da izabereš?
Fatma skine s noge negl i reče:
- Pristajem da se udam samo za onog ko ima drugu, istu ovakvu grivnu kakva je ova.
Šeih reče:
- Čuli ste, sinovi, šta kaže devojka.
Šeihov najstariji sin reče Fatmi:
- Daj mi tu grivnu, pa ću videti mogu li nabaviti istu takvu.
Najstariji sin uzme grivnu. Najstariji sin pozove k sebi kujundžije, pokaže im Fatminu grivnu i reče:
- Za koje mi vreme možete iskovati grivnu istu ovakvu kakva je ova?
Najstariji šeihov sin da kujundžijama Fatminu grivnu da je razgledaju. Jedan za drugim uzimahu kujundžije grivnu u ruke i posmatrahu je. Triput je grivna kružila tako od jednog do drugog kujundžije i triput bila u rukama svakog od njih. Kujundžije rekoše starešini svog esnafa:
- Kaži mu istinu u ime sviju nas!
Šeihov najstariji sin se ljutne i reče:
- Šta to ima da mi se kaže? Ja tražim odgovor na moje pitanje: "Za koje mi vreme možete iskovati grivnu isto takvu kakva je ta?” Evo vam srebra i zlata! - i to rekavši baci pred njih kesu zlata i srebra.
Starešina kujundžija uzme pak vrteti glavom i, gurnuvši od sebe kesu, reče:
- Gospodaru! U ovoj zemlji nijedan kujundžija ne može iskovati takvu grivnu.
Na to se šeihov najstariji sin strašno rasrdi, ustane i reče:
- Vi se držite tako kao da ste svi u zaveri protiv mene. Jamačno vas je moj brat podmitio da me vašom pomoću u ovom pretekne. Ali najstariji sin u oca sam ja, i ja vam velim da ću vas sve pobiti ako mi za tri dana ne budete doneli takvu grivnu. Uzmite tu kesu!
I rekavši to, najstariji šeihov sin ode.
Kujundžije pođu kući. Dadoše sterešini svojeg esnafa grivnu i kesu sa srebrom i zlatom i rekoše:
- Vidi šta možeš učiniti. Od sviju nas ti još najviše znaš.
Onda ga ostave i raziđu se. Stari pak kujundžija metne negl i kesu na stranu, sedne žalostan na rogozinu i uzdahne.
Hasan, šeihov najmlađi sin, koji je kao sluga stanovao kod kujundžije, vide da mu je gospodar tužan i brižan i reče:
- Ti si ožalošćen, gospodaru. Kaži mi šta te tišti?
Stari kujundžija reče:
- Šta bi ti to hteo, mlado-ludo momče?
Hasan reče:
- Nemoj me nazivati "mladim-ludim momčetom", jer ja sam naučio mnogo šta što ne zna svako. Ja, na primer, mogu izraditi onakvu grivnu kakva je ona koju si ostavio tamo u kutku, što u ovom gradu jamačno niko ne može.
Stari kujundžija reče:
- Šta kažeš? Reče li da možeš izraditi takvu grivnu?
Hasan reče:
- Ako se večeras budem dao na posao, sutra ujutro moći ću ti dati drugu takvu istu.
Stari kujundžija reče:
- Zašto ti treba čekati do noći da počneš s tim? Počni odmah!
Hasan reče:
- Svako ima svoj način rada. Tamo gde sam ja učio, takve stvari obavljaju se samo u noćno doba. Ako svoju mladu kćer zatvoriš sa mnom da mi pomogne radom na mehu, onda će do jutra sve biti zbrinuto.
Kad je bilo uveče, odvede stari kujundžija Hasana i svoju mladu kćer u radionicu. Hasan reče:
- Potrebne su mi dve rogozine i mnogo urmi
Donesu mu urme i rogozine.
Onda Hasan zaključa vrata, dade devojci mnogo urmi i reče:
- Ti lezi preko na onoj rogozini, a ja ću leći s ove strane na ovoj. Kad se budemo dobro ispavali, latićemo se posla.
Tako obadvoje legnu i zaspe.
Kad je sutradan počelo svitati, probudi Hasan devojku i reče:
- Hajde kreni malo meh, inače bi ljudi mogli misliti da nismo ništa radili.
Devojka na to priđe mehu, a Hasan uzme grivnu koju mu je dao stari kujundžija i onu koju je nosio u dzepu, očisti valjano i jednu i drugu tako da su se sijale kao da su sasvim nove, jednake u svemu, pa i po sjaju.
Ubrzo posle toga dođe stari kujundžija, zakuca spolja na vrata i upita:
- Hasane! O, moj Hasane! Može li se grivna već videti?
Hasan otključa vrata i reče:
- Samo uđi, gospodaru!
Stari kujundžija uđe u radionicu. Uzme u ruke i jednu i drugu grivnu, pažljivo ih posmatrajući. Stari kujundžija reče:
- Sasvim jednake! Sasvim jednake! Sasvim jednake!
Stari kujundžija zagrli Hasana radosno uzvikujući:
- O, Hasane, hvala ti! O, Hasane, hvala ti! Ako hoćeš moju kćer za ženu, uzmi je!
Hasan reče:
- Gospodaru, imam već nešto s jednom ženom i ta mi zadaje dosta posla.
Stari kujundzija uzme obadve grivne i ode šeihovu najstarijem sinu. Pokaže mu grivne. Šeihov najstariji sin reče:
- Eto, vidiš, lazljivče, da si je na kraju mogao iskovati. Svi ste vi varalice.
Onda najstariji ode i obadve grivne pokaže ocu. Šeih osmotri grivne i reče:
- Pokazaćemo ih Fatmi.
Šeih i njegov najstariji sin odu Fatmi. Šeih reče:
- Fatma, ti si obećala da ćeš poći za onog od mojih sinova koji bude imao istu takvu grivnu kakva je tvoja. Moj najstariji sin doneo je grivnu koja se ni najmanje ne razlikuje od tvoje.
Fatma reče:
- Gde je ta grivna? Da je vidim.
Šeih pokaže Fatmi obadva negla. Fatma ih pogleda. Fatma krikne. Fatma uzvikne:
- Odakle mu ta grivna? Neka odmah dođe čovek koji mu je dao ovu drugu grivnu.
Šeihov najstariji sin reče:
- Dao sam jednom kujundžiji da mi je iskuje. Pozvaću ga da odmah dođe.
Starešina kujundžijskog esnafa bude pozvan u saraj. Stari kujundžija dođe odmah i stane pred šeiha, njegova najstarijeg sina i Fatmu. Fatma reče:
- Taj čovek laže. On nije napravio ovu grivnu. - I obrativši se šeihu, reče:
- Ako ne bude odmah priznao odakle mu ta grivna, molim te, naredi da se pogubi.
Stari kujundžija počne drhtati. Stari kujundžija reče:
- Priznajem da ovu grivnu nisam ja iskovao. Nijedan kujundžija u gradu nije u stanju da stvori takvo delo. Ali pošto mi je šeihov najstariji sin zapretio da će me ubiti ako mu za tri dana ne budem doneo takvu grivnu, iskovao ju je jedan mlad čovek koji služi u mojoj kući.
Šeih reče:
- Onda pošalji ovamo tog mladog čoveka!
Posle malo vremena dođe Hasan. Fatma ga vide. Fatma ga poznade. Hasan je imao na sebi prljavu odeću i sav je bio utonuo u crnilo od cađi i uglja. Fatma reče Hasanu:
- Jest, od tebe je ta grivna. - Fatma zapita šeiha: -
- Poznaješ li ovog čoveka?
Šeih reče:
- Ne, ne poznajem ga.
Fatma zapita najstarijeg šeihova sina:
- Poznajes li možda ti ovog čoveka?
Šeihov najstariji sin reče:
- Otkud bih ja poznavao robove kujundžija?
Fatma reče šeihu:
- Ti imaš sinove od dve žene, od jedne Arabljanke i jedne inoče. Naredi da dođe inoča i da kaže poznaje li ona ovog čoveka.
Šeih pošalje po inoču koja se nalazila u svojoj kući. Inoca dođe. Inoča vide Hasana. Pade preda nj, dohvati mu ruke, poljubi ih i reče:
- Crnih ruku sluge vraćaš mi se, Hasane moj! Zar te sva pamet i sva dobrota nisu mogle zaštititi i zar ti nisu mogli pomoci da dospeš do sreće?
Na to Fatma reče:
- Ti se varas, majčice. Ruke tvoga Hasana, moga budućeg muža, su bele, kao što su mu oči pametne i dobre. Ali su ruke njegove braće crne od lupeštva što su ga izvršila da bi se dokopala Hasanova novca i mene. Pamet i dobrota pomogle su Hasanu da dođe do sreće koju su njegova braća još u početku proigrala i koju ni silom ni nasiljem nisu mogla vratiti.
Hasan postane šeih. Njegov saraj bio je pun i prepun svakojakih lepih stvari dobavljenih sa svih strana sveta. Ali najveći ukras njegova doma i cele zemlje bila je Fatma.
sudanska bajka
