Nasir Udin je bio veoma pobožan kralj. Nije hteo da uzima novac iz državne blagajne za svoje lične potrebe. Da bi zaradio dodatni novac, prepisivao je Koran sopstvenom rukom, a onda prodavao te knjige. Pravio je i neke druge stvari za prodaju, pa je tako zarađivao za lične troškove.
Jednog dana jedan veliki učenjak dođe u njegovu palatu da ga poseti. Nasir Udin je upravo prepisivao Koran, pa ga je učenjak neko vreme posmatrao. U jednom trenutku kralj prestade da piše i poče da razgovara sa svojim gostom. Učenjak mu reče: „Vaše Veličanstvo, nažalost, pogrešili ste u reči koju prepisujete“.
Nasir Udin zaokruži tu reč koju je učenjak hteo da ispravi. Onda je izbrisa, pa napisa reč koju je učenjak predložio. Učenjak je bio zadovoljan što ga je kralj poslušao. Ali, kad je učenjak otišao iz palate, kralj je izbrisao tu reč i zamenio je rečju koju je prvobitno bio napisao.
Njegovi gardisti ga upitaše: „Zašto to činite? Ako je prvobitna reč bila tačna, zašto ste je izbrisali?“
Kralj odgovori: „Iako sam ja možda kralj, on je učen i zna mnogo više od mene u toj oblasti. Na nesreću, u ovom slučaju se prevario. Ali, da sam mu rekao da nije u pravu, njegov ponos bi bio povređen. Napisao sam netačnu reč da ga ne bih postideo. Ali, ja neću da ostavim netačnu reč na tom mestu. Kad bih to učinio, onaj ko kupi ovu knjigu imao bi netačnu verziju.
Nema smisla vređati ljude, čak i ako smo mi sami u pravu. Meni uopšte nije teško da postanem ponizan, posebno kad se tiče knjiškog znanja. Da me je savetovao o vladanju mojim kraljvestvom, mislite li da bih ga slušao? Vladanje kraljevstvom je druga priča. Ali uvek je dobro ukazati poštovanje znanju drugih u njihovoj oblasti.“

Šri Činmoj, (iz zbirke pripovedaka Vrt duše)