Bio jednom jedan stari isposnik i živeo je u šumi samo u društvu ptice, koja se zove ševa. Jedanoga dana dođoše mu dva izaslanika i pozvaše ga da pođe sa njima u zamak njihovog gospodara, koji je ležao teško bolestan.
Starac, u pratnji ševe, pođe sa izaslanicima i odmah bi uveden u bolesnikovu sobu.
Tamo su četiri doktora odmahivala glavama, šapćući nešto među sobom.
- Ne može više ništa da se učini – promrmlja naizgled najugledniji od njih. – Nažalost, on umire.
- Ozdraviće – reče tada isposnik.
- Ma, odakle ovaj prostak može da tvrdi tako nešto! – uzviknuše doktori u jedan glas.
Umirući otvori oči i ugleda ševu koja je zurila u njega, te pokuša da se nasmeje.
Malo-pomalo, obrazi mu se ponovo zarumeneše, vrati mu se snaga, i na opšte zaprepašćenje prisutnih, on reče:
- Osećam se malo bolje.
Posle nekog vremena, gospodar zamka, već sasvim oporavljen, otide u šumu da se zahvali starom čudotvorcu.
- Nemoj meni da se zahvaljuješ – reče isposnik. – Ova ptica je učinila da ozdraviš. Ševa, - dodade – je vrlo osetljiva ptica: kada se nađe pred bolesnikom, ako ga ne gleda i okreće glavu na drugu stranu, to znači da više nema nade; ako ga, međutim, gleda, kao što je uradila pred tobom, to znači da bolesnik neće umreti. Štaviše, ševa mu svojim pogledom pomaže da se oporavi.

Kao osetljiva ševa, tako i ljubav prema vrlini ne gleda ružne i tužne stvari, već se saživljava sa onim plemenitim i čestitim. Pticama je dom u šumi, a vrlini je dom u nežnom srcu.
Prava ljubav se pokazuje u nevoljama. Ona je kao svetlost koja to više sija što je noć tamnija.

Leonardo da Vinči