1

U junačkim pesmama se
Velikani sveta gnezde:
Kao zvezde rađaju se
I zalaze kao zvezde.
To utešno zvuči; nek se znade.
Al za nas što hranimo ih radeć
Stvar je uvek ista, uvek loša.
Pad il uspon: a ko snosi trošak?
    Jest, točak se vrti neprestano,
    Što je góre, góre biti neće.
    Nažalost, to vodi dole samo
    Znači: točak da večno okreće.

    2

Imali smo, ah, gospode:
Šakalskog i vučjeg soja,
Orlušina ili svinja – sve hranismo od svog znoja.
Behu l bolji ili gori? Pazi:
Čizma liči čizmi – svaka gazi,
To nećemo, znaj, smenu gospode,
Nego sva gospoština da ode!
    Jest, točak se vrti neprestano,
    Što je góre, góre biti neće.
    Nažalost, to vodi dole samo
    Znači: točak da se večno kreće.

    3

Za plen su se čerupali,
Tukli, hvatali za guše,
Nezasitnim druge zvali,
Sami sebe: dobre duše.
I vidimo ih: samo frče, reže,
Biju se; kad im uskratimo hranu,
Samo tad sloga spaja ih i veže:
Prema nama u jednu vrstu stanu.
    Jer točak će tada stati leno,
    Vedroj igri isteći će vreme
    Kada, snagom tek oslobođenom,
    Voda najzad svoju stvar pokrene.

Bertold Breht (1898-1856; prepev Slobodan Glumac)