I rastu deca, očiju dubokih,
i bezazlena porastu i mru,
i svi se ljudi kreću njinim putem.

I plodovi se pune slašću, zru,
i noću se ko ptice mrtve sruče
i istrunu za koji dan na tlu.

I uvek vetar nad nama fijuče
i uvek reči zborimo bezbrojne
i slast i umor sve nas zaobruče.

I ceste jure kroz travu, i strojne
varoši tu i tamo među njima,
i preteće, i usahle, pokojne.

Čemu će one? Što je izgled svima
drukčiji? Zašto tolki im je broj?
Za smehom, plačem, i smrću, šta ima?

Šta će tih pukih igračaka roj
nama, odraslima, stalno u samoći,
što, nepokretni, tražimo cilj svoj?

Šta vredi mnogo štošta znati? Ipak
mnogo je reko koji kaže: „Veče“ –
tu reč iz koje smisao i tuga

ko teški med iz šupljeg saća teče.

Hugo fon Hofmanstal (1874-1929) (prepev: B. Živojinović)