dok sedeh u gaju oslonjen o brest,
u slatkom stanju kad misli nam prijatne
neprijatne misli donose u svest.
Svojim lepim delima priroda pridruži
duh ljudski, što struji kroz mene ko reka;
i srce moje misao rastuži
na to šta učini čovek od čoveka.
U dragoj senci već zimzelen plete
svoje vence što se u jaglacu skriše;
i moja je vera to da svaki cvet
uživa, srećan, vazduh koji diše.
Ptice oko mene igraju na grani,
njihove misli ne mogu da merim –
al njihov pokret, makar i najmanji,
ko drhtaj slasti pričinja se meni.
Širi se lepeza raspupalog granja,
da uhvati struje u zračnom vrtlogu;
i ja moram da mislim, i to je sve što mogu,
da i u tome ima uživanja.
Ako je s neba ta vera koju snujem,
ako to je prirode plan od pamtiveka,
zar nemam razloga gorko da jadikujem
zbog toga što učini čovek od čoveka?
Viljem Vordsvort (1770-1850) (prevod: Ljubomir Simović)
