Uz plavet rešetke, prelja savijena.
Vrtom raspevanim trepti stablo svako;
Nju zaneo zuk je staroga vretena.

Lomna, jer je opi plavet, preduć tako
Prstima povlačeć jedva glatko tkivo,
Sanjari i malu glavu spušta lako.

Žbun cvetan i vazduh čine vrelo živo,
Mlaz, uznesen i danom, da bi s puno mara
Nežnog, laticama vrt prelje prekrivo.

Vreže, gde se vetar skitnica odmara,
Čar zvezdastu, pozdrav uzaludan viju,
Nudeć divno ruže put čekrka stara.

Al spi ona, vunu preduć samotniju;
Tajanstvo tanušne senke uplelo se
Navrh zaspalih joj dugačkih prstiju.

Anđeoski sporo dan odvija to se
Stalno kroz vreteno lakoverno, lasno,
A pod milovanjem lelujaju kose.

Plavet se prikriva kroz sve cveće jasno.
Prelju lišće i sjaj, okružujuć, krasi.
Oganj dogoreva. Sav zelen svod zgasno.

Tvoja sestra, ruža, gde se smehom glasi
Svetica, miris ti veje preko čela;
Ti misliš da čezneš... život ti se zgasi

Kraj rešetke plave gde si vunu prela.

Pol Valeri (1871-1945) (prepev: V. Košutić)