Devojče ovo, moj oče i majko moja Flakilo,
s ljupkim ustašcima, milo, svu radost poveravam vama,
da mi je crne seni ne preplaše, da se od strašnih
čeljusti tartarskog psa Erotiona ne preplaši mala.
Mraz kada mine, tek šestu bi zimu doživela svoju
da je još isti broj dana mogla poživeti jadna.
Sad je prigrlite, stari, nek opet se nestašno igra,
neka vam dražesno vrska dok moje izgovara ime,
nežne joj kosti nek oštro ne pokriva šiblje. Oh, zemljo,
ne budi teška joj odveć – ta lagan je teret ti bila.

Marko Valerije Marcijal (40-104 g. n. e.), (prevod: Radmila Šalabalić)