U svojoj mladosti nisam se slagao s ljudima,
Po prirodi sam ljubitelj brda i planina.
Greškom sam upao u klopku svetskog blata,
I tako trideset godina.
Ptica u kavezu za starom šumom čezne,
Riba u ribnjaku za rodnim vrelom žudi.
Raskrčio sam veliko južno zemljište trskom zaraslo,
I, vođen svojom priprostom naravi, poljima i vrtovima sam se vratio.
Na imanju od preko deset rala
Brvnaru sam sagradio sa osam-devet soba,
Brestovi i vrbe zasenjuju zadnju nadstrešnicu,
A dve breskve i šljive poređane su ispred trema.
Magloviti i mutni daleki zaseoci,
Iznad kojih lebdi dim za pijačnih dana,
Psi koji laju u zabitim sokacima,
A petao na vrhu zrelog duda kukuriče.
Pred mojim vratima, u dvorištu, nema ni meteža ni prašine,
U golim, skromnim sobama odmoran si i bezbedan.
Predugo sam bio zarobljen u kavezu,
Sad sam se vratio Prirodi.
Tao Juenming (365-427 n. e.)
