Vladika iz grada Arhangelska putovao je brodom u Solovecki. Tim istim brodom putovali su bogomoljci Božjim ugodnicima. Vetar je bio povoljan, vreme vedro, nigde nije bilo talasa. Bogomoljci – od kojih su neki ležali, neki jeli, neki sedeli u grupicama – razgovarali su jedan s drugim. I vladika je izašao na palubu, šetao je tamo-amo po mostu. Dođe vladika do pramca, vidi, okupila se grupica ljudi. Omanji čovek pokazivao je rukom nešto prema moru i govorio, a ljudi su slušali.

Nasir Udin je bio veoma pobožan kralj. Nije hteo da uzima novac iz državne blagajne za svoje lične potrebe. Da bi zaradio dodatni novac, prepisivao je Koran sopstvenom rukom, a onda prodavao te knjige. Pravio je i neke druge stvari za prodaju, pa je tako zarađivao za lične troškove.
 

Živela jednom jedna udovica sa sinom jedincem, koji se zvao Sjao Liu. Majka je sina toliko volela da ga je, bez obzira na svoje siromaštvo, dala na škole.

Bila dva brata zajedno u kući, pa jedan sve radio, a drugi jednako besposličio i gotovo jeo i pio. I Bog im da te steku u svačemu: u govedima, u konjima, u ovcama, u svinjama, u čelama i u svemu drugome. Onaj koji je radio jednom pomisli u sebi: “Što bih ja i za ovog lenjivca radio? Bolje da se odelim, pa da za sebe radim, a njemu što drago!”

Kraj prostranog zaliva na obali Atlantika živeo je u stara vremena čuveni indijanski ratnik. Pričalo se da je jedan od Gluskepovih najboljih pomagača i prijatelja i da je za njega učinio mnoge čudesne podvige. A imao je i izvanrednu i neobičnu moć: mogao je da sebe učini nevidljivim; tako je mogao neopaženo da se umeša među svoje neprijatelje i da čuje njihove zavere. Među ljudima je bio poznat kao Jaki Nevidljivi Vetar.