Snom je čovjek uspavan teškijem,
U kom vidi strašna priviđenja,
I jedva se opredjelit može
Da mu biće u njima ne spada.
On pomisli da je neke pute
Od sna ovog osvobodio se
Ah, njegove prevarne nadežde!

Sumnja je brava, vera je ključ.
Mržnja je brava, ljubav je ključ.

Doba izmaglice i smekšalog ploda,
nerazdvojni druže sunca koje stari;
s njim snuješ da se oteža i nadoda
rodom loza što slamom streha krstari;

Ja nisam niko! Ko ste vi?    
Da nisi - niko - i ti?

Nečega ima što ne voli zid,
što čini da se smrznuto tlo pod njim izdigne,
i rasipa gornje kamenove na suncu;
i pravi pukotine da čak dvojica prođu uporedo.
Šta naprave lovci to je nešto drugo: