Nekada davno u zemlji iza planine Pepi San živeo je neki mudri i pravedni kralj. U njegovoj kraljevini sve je bilo dobro, narod je lepo živeo, pa je kralj bio zadovoljan. Jedino mu je bilo žao što nema dece. Razmišljao je o tome ko će ga jednoga dana naslediti.

Jednog Sokratovog učenika i kasnijeg učitelja filozofije, Antistena iz Atine, neko htede da obraduje i reče mu:
- Ljudi te veoma hvale.

Šeik Gunaid je imao jednog učenika koga je voleo više od svih drugih, što je kod drugih učenika probudilo ljubomoru; šeik je, budući da je poznavao njihova srca, to shvatao. "Bolji je od vas i po ponašanju i po pameti", reče im on. "Prepustimo ga iskušenju, tako da i vi to shvatite." I tada Gunaid naredi da mu donesu dvadeset ptica i reče učenicima...

Pošao čovek berberinu da se podšiša i dotera brkove i bradu. Dok je berberin radio, započeli su zanimljiv razgovor. Pričali su o raznim temama i naposletku su počeli da pričaju i o Bogu. Berberin je rekao: „Ja ne verujem da Bog postoji.“ „Zašto to kažeš?“, upita ga mušterija.

Jedan učenik je jednom rekao Sokratu da je neki tiranin iz nekog dalekog grada otelotvorenje apsolutnog zla.
„Ne mogu da se složim sa tobom da je taj tiranin otelotvorenje Apsolutnog Zla“, odgovori Sokrat, „ali bih jako voleo da si u svojoj pretpostavci u pravu“.